Ana Žigić, koja je po mami državljanka Srbije, bila je deo ženske posade četverca iz Velike Britanije koji je nedavno preveslao Atlantik.
U decembru prošle godine portal Zadovoljna.rs je kao prvi medij u regionu objavio intervju sa Anom Žigić, neverovatnom devojkom koja je tada krenula u najtežu veslačku trku na svetu. Ana je pošla na put od skoro 5.000 kilometara preko Atlantika, okružena ajkulama i ogromnim talasima. Zanimljivo je da je ona po mami državljanka Srbije, po tati državljanka Slovenije, a u ovoj trci je bila deo ženske posade četverca iz Velike Britanije. Ana je nedavno završila tu veliku trku i postala prva sa prostora bivše Jugoslavije kojoj je to uspelo. Sada ona za Zadovoljna.rs priča šta joj je bilo najteže u tom poduhvatu, kako je usput podnosila teškoće sa endimetriozom od koje boluje, koliko ju je trka promenila fizički, a koliko psihički i kome se prvo bacila u naručje kad je stigla na cilj.
„Mama i muž su me sačekali na cilju, na Antigi na Karibima. Ja sam potpuno izgubila mišiće na nogama od trke, listovi su mi atrofirali, nisam mogla posle toga da danima hodam, i sve mi se ljuljalo, ali tad na cilju sam bukvalno skočila mužu u naručje. Uspela sam nekako da skočim. Ni njega ni mamu nisam htela da pustim iako su nas zvali na binu da držimo govor“, kaže Ana koja je zbog ove trke odložila i medeni mesec.
Priča i da joj je to što se redovno čula sa porodicom tokom trke dalo motivaciju da nastavi kad je bilo najteže s bolovima zbog endometrioze.
Jedne noći je, seća se, izgubila snagu u nogama zbog bolova. I rasplakala se. Tada ju je kapetanica Viki podsetila na ono što je sama Ana rekla pred put – da sve to radi da bi bila inspiracija devojkama u sličnoj situaciji i svim devojčicama – da znaju da mogu sve.
„Poslednjih pet dana, kad je bilo baš teško, stalno sam zvala mamu i govorila joj šta da mi kuva kad stignem – sarmu, punjene parike…“
Ana je u čamcu sa još tri saputnice tih 5.000 kilometara prešla za 39 dana, 12 sati i 25 minuta. Veslale su od La Gomere na Kanarskim ostrvima do Antige na Karibima.
„Izgubila sam za to vreme 10 kilograma, najviše mišića. Prva tri dana smo imale morsku bolest, non-stop smo povraćale, nisam ništa jela tih dana. Najteže je posle bilo podneti tu suvu hranu koja je bila jedina opcija, ali morale smo da bismo izdržale. Na kraju je bilo zanimljivo što su nam skoro svi rekli da ne izgledamo kao da smo preveslale Atlantik“, kaže Ana koja je na Univerzitetu Bristol diplomirala pravo.
Ona vesla od svoje 11. godine, ali ova avantura u koju se upustila je nešto drugačije od svega. Aktivno se spremala punih 18 meseci i u čamcu i u teretanama, a i učionici. Osim toga, njih četiri su morale da steknu kvalifikacije iz prve pomoći, preživljavanja u moru, okeanske navigacije i upotrebe kratkotalasnog radija, ali i da nauče kako da se slažu međusobno i prevaziđu sve eventualne nesuglasice. Na čamcu usred okeana jednostavno nema mesta za to.
Tokom trke su uglavnom veslale u smenama.
„Dva sata odmora ne podrazumeva dva sata sna jer za to vreme moramo i da jedemo, i da se brinemo o svojoj koži koju slana voda razgrađuje. Naš toalet je kanta na palubi koju smo nazvale Tarens. Nemamo ni trenutka privatnosti i to je nešto što mora da se prihvati kad se upustite u ovakav podvig.“
Sada posle svega Ana je psihički neuporedivo jača. I stekla je brojne veštine.
„Ranije sam volela pomalo da se raspravljam sa ljudima, ali na čamcu sam naučila da budem strpljiva, da dobro procenim da li je nešto što ću reći vredno pomena. I ja se sad zaista osećam nezaustavljivo, postala sam zavisna od adrenalina. Osećam da zaista ne postoji nešto što ne bih mogla.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
