5 predstava koje se gledaju sa sestrom, mamom, bakom, ćerkom ili drugaricom

U vrhu najprodavanijih književnih izdanja sve češće se nalaze sjajne domaće i strane autorke, odavno gledamo filmove i serije na teme koje nas zanimaju i sa kojima možemo da se poistovetimo (nešto više strane nego domaće), a sve to kao da utiče da se malo po malo, rađa nešto novo i na našim pozorišnim scenama.

Pozorišna sezona se bliži kraju, i iako bi se reklo da će pandemija ostaviti veliki ožiljak po pozorišne repertoare, sasvim neočekivano, kao kod neke bolesne biljke, krenuli su da niču izdanci koji nam daju nove teme i nove prostore ženske emancipacije. Neke od predstava stvorene su možda i pre pandemije, ali tek kada se život vratio u pozorište, kao da su dobile svoj puni sjaj.

Ukoliko imate želju da iskoristite još ovo malo vremena i izvedete svoje sestre, mame, bake, ćerke ili drugarice, a niste sigurne šta biste gledale, ovo su naši predlozi.

„64“ po tekstu Tene Štivičić u režiji Alise Stojanović, Atelje 212

Ova predstava upravo je odnela četiri nagrade na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, od kojih i onu za glavnu žensku ulogu u tumačenju Hane Selimović. Dramska spisateljica Tena Štivičić, koja se inače usavršila i živi u Londonu, svakom svojom novom dramom donosi iskrene, autentične i proživljene priče. Ovog puta, bavi se temom veštačke oplodnje a broj 64 je broj hormonskih injekcija koje mora primiti žena u toku pripreme tela za in vitro oplodnju.

O ovoj predstavi hrvatska kritičarka Svjetlana Hribar, napisala je: "Teni Štivičić poznato je to bolno i rizično iskustvo, a humorna razina na koju je podigla tekst nije tu zbog postupka, već kako bi zorno opisala odnose između muškarca i žene, njhovih roditelja, prijatelja, susjeda na koncu i liječnika koji je bitan faktor u tom procesu, a kako vidimo iz predstave – ne baš i utješan ili oslonac."

Dugo na jednoj velikoj sceni nismo videli predstavu koja, stavljajući junakinju i „ženski“ problem u svoj centar, govori zapravo o mnogo široj slici sveta u kome živimo.

„Moj muž“, po romanu Rumene Bužarovske, dramatizacija Dimitrije Kokanov, režija Jovana Tomić, JDP

Još jedna nagrađivana predstava rađena je po tekstualnom predlošku sada već, širom regiona omiljene, Rumene Bužarovske retko vešte spisateljice kratkih priča. I kao što se njene knjige ne ispuštaju iz ruku tako nas i u ovoj predstavi dve sjajne glumice: Sanja Marković i Jovana Belović vode kroz predstavu, ostavljajući nas bez daha.

Ovo su priče o ženama koje svi poznajemo i koje sve barem pomalo jesmo, ali sebi verovatno nikada ne bismo priznale. Ono što i jeste najveći kvalitet ove predstave kao i samih priča Bužarovske, jeste baš to, što ona portretiše neke „obične žene“, one koje srećemo u prodavnici i u gradskom prevozu. Ne mora sve vezano za pozorište biti „uzdignuto“ da bismo pronašli neke dublje istine, ali nam ponekad jesu potrebni sjajni pisci i dramski autori i autorke kako bismo shvatile da su neretko baš žene te koje su često jedne drugoj najveći neprijatelji, onda kada to nisu same sebi.

Uspavanka za Aleksiju Rajčić, po tekstu Đorđa Kosića u režiji Juga Đorđevića, Narodno pozorište

Iako se bavi izuzetno teškom temom nasilja nad ženama kao posledicom patrijarhalne generacijske zaostavštine, ova tema obrađuje se na potpuno nesvakidašnji način u predstavi koja je delom dramska a delom muzička, pa ipak od instrumenata imamo samo glumačke i pevačke glasove kao i celu scenografiju koja predstavlja instrument za sebe, poput predimenzionirane muzičke kutije.
Vanja Ejdus je sjajna u svojoj ulozi, ali tome jednako doprinosi i hor muškaraca i žena koji je prati. Na kraju priče, paradoksalno, glavna junakinja pronalazi svoju utehu u zatvoru, koji u to vreme, početkom 19. veka u Srbiji, postaje više nešto poput sigurne kuće za žene kojima su domovi predstavljali zatvor. Otkrivanjem kraja predstave, zapravo vam ne kvarim samu priču, jer je u njoj najintrigantnije to kako je sama priča ispričana, kao i u nekoliko poslednjih iznenađujućih, a vrlo simboličnih scena na njenom samom kraju. Neobičnost ove predstave držaće vas konstantno na ivici sedišta. Prijatna za oko a teška u svojoj suštini, verovatno će biti predmet mnogih razgovora koji će uslediti nakon nje.

Priča o majci, Hans Kristijan Andersen, režija Ana Konstantinović, Malo pozorište Duško Radović

Ako ste ponekad želela da sa svojom decom pričate o gubitku ili nekim težim životnim temama a niste znale kako onda je ovo prava predstava za vas. Ako i same procesuirate teška osećanja a nemate decu, opet, ovo je predstava za vas.

„Komad se bavi procesom tugovanja i suočavanja sa gubitkom. Tom temom se retko bavimo, jer je teško o njoj razgovarati, a nemamo ni jezik kojim bi o njoj govorili. Ekipa predstave pronašla je način koji u sebi sadrži dosta ljubavi, saosećanja i lepote, da životno govori upravo o gubitku i stvarima koje su teške i koje nas muče“– kazala je povodom premijere predstave „Priča o majci“ po tekstu Hansa Kristijana Andersena režiserka predstave Ane Konstantinović za Danas.

I zaista, ova predstava je pre svega prelepa. Prelepa scenografija izuzetno pomaže sjajnoj Vladislavi Đorđević i Jovani Cvetković da nas povedu u bajkovit svet gde ćemo se kroz veličanstveni pokret i pokretne lutke oživljenje uz pomoć Damjana Kecojevića i Dejana Boškovića sresti sa mističnim bićima i dubinama naših osećanja. Ako vam je u ovom brzom i ludom svetu potrebno malo mira i vremena samo za sebe i svoju introspektivu, ako vam je potrebno da neko za promenu preuzme sav majčinski teret sa vaših leđa na sebe, poverite ga glumicama i ekipi ove predstave.

U raljama života, prema romanu Dubravke Ugrešić, dramatizacija Biljana Srbljanović, režija Andrej Nosov

I za kraj, naravno, treba preporučiti i nešto lakše i komično. Ovaj legendarni roman ali i film Rajka Grlića, svi beskrajno volimo, pa ipak ne treba očekivati da je ova predstava kopija samog filma niti da ćemo dobiti isti doživljaj. Ovo je jedna znatno podmlađenija verzija u svakom smislu i kao takvoj, laganoj i zabavnoj kroz koju nas vode mladi i energični glumci i glumice treba da joj se prepustimo.
„Nekadašnje ljubiće zamenili su instagram postovi, svet satkan u medijskoj kakofoniji i sve neke velike priče koje svako ima. Šta je na nekom jednostavnom čoveku željnom sreće? Može li se izaći iz takvog okvira? I zašto bi? I ko bi i kako? Kako u odnosu na film? Dosta drugačije, ova predstava nastaje tridest i više godina posle filma. Ona je čitanje neke nove generacije.“, rekao je reditelj Andrej Nosov.

***

Bonus video: Kako u beogradskom ateljeu nastaje jedan šešir