Ako je danas sve šik, onda ništa to više nije. Da li je to značenje najneuhvatljivije i najpoželjnije reči trenutka?
Postoje reči koje se usled prečeste upotrebe istroše. A ako postoji mesto gde se reči troše brže nego bilo gde drugde, to je sigurno internet: vrtlog izraza koji se rađaju, naduvavaju i implodiraju. To se već dogodilo s „ikoničnim“ i „trendi“, a sada – priznajmo, s primetnim zakašnjenjem – došao je red na šik.
Nekada je šik imao konture (koliko god neuhvatljive) koje su se mogle prepoznati. Bila je to mekoća rukava od svile koji pada baš na pravo mesto, pramen kose koji je van mesta, ali savršen, spontani gest koji govori više od hiljadu reči. Dovoljna je bila mala crna haljina, tanka štikla, cigareta među prstima na balkonu u Parizu, možda s malo crvenog karmina i knjigom Margerit Diras pod rukom. Više od estetike, bila je to aura.
Danas je dovoljno otvoriti TikTok i naići na paradu novih „šik“ momenata: svakodnevne aktivnosti, banalni gestovi, pa čak i inercija – sve može to postati, pod uslovom da je prikazano kroz pravi filter i uz dovoljno pratilaca. Rezultat? Ako je sve šik, možda ništa to zapravo nije.
Nalazimo se u punom jeku epohe u kojoj je termin šik dostigao svoj vrhunac. I ako ga često ponavljamo, to je zato što mislimo da je ova reč izgubila dobar deo svoje suštine već odavno – mnogo pre nego što su je društvene mreže svele na haštag za jednokratnu upotrebu. Danas je šik postao jednostavno elegantan način da kažemo da nam se nešto čini lepo, ukusno, ili makar u skladu s onim što se smatra kul. Naravno, uvek je postojala izvesna doza subjektivnosti – šik nikada nije bio skup kodiranih pravila. Ali, možemo li zaista sve nazvati šik?
Zloupotrebljena reč
Zloupotreba reči šik iritira, jer ignoriše činjenicu da se ne može svesti na jasne i apsolutne definicije. Danas se gotovo poistovećuje sa uglađenim ukusom, pretežno vezanim za ekonomsko blagostanje, zaboravljajući onaj „je ne sais quoi“ – jedinstven i neodrediv – koji bi ta reč trebalo da priziva u svom najčistijem obliku. Jesu li zaista šik Martiniji koji se piju u tim modernim lokalima, s ironičnim imenima i menijima koji svuda nude isto? Ili su to jednostavno stvari koje se dopadaju onima koji imaju vremena i novca da investiraju u određeni stil života? Možda i jedno i drugo. Možda ni jedno ni drugo.
Ima nečeg zaista neizrecivog u tankoj čaši votke i vermuta, ohlađenoj baš koliko treba. Ne iznenađuje, stoga, što je upotreba reči šik – sa svojim prizivanjem elegancije, profinjenosti i osećaja distinkcije – eksplodirala u poslednje vreme, u epohi u kojoj svaki detalj, od haljine odabrane za subotnji branč pa do pekare u kojoj kupujemo kroasan, postaje prilika da pokažemo koliko smo u toku s onim što jeste, ili se bar čini da jeste, u trendu.
Tako je šik postao savremeni način (milenijalski i Gen Z) da definišemo sebe i svoje izbore kao aspiracione. U osnovi je to samo ažurirana verzija potrebe da ostanemo u koraku s drugima – da budemo viđeni na pravim mestima, s pravim outfitima, pijući pravi matcha latte, ili šta god se u datom trenutku smatra „pravim“.
Ne mora sve uvek biti šik
I premda ne poričemo zadovoljstvo u dobro osmišljenom izgledu ili čaši vina ohlađenoj do savršenstva u pažljivo uređenom lokalu, ne želimo da sve uvek bude šik – bar ne u ovom opsesivnom, urednom, predvidljivom smislu. Ponekad više volimo iskustva koja su neurednija, spontanija, življa: pica pojedena u krevetu, prosecco iz plastične čaše i karaoke u lokalnom pabu, dovoljno haotičnom i miljama daleko od svake uglađene perfekcije.
devon-divine
Nijedna od ovih aktivnosti nikada ne bi bila nazvana šik, ali su to autentični, srećni, stvarni trenuci.
Ova nova opsesija šikom je, u suštini, samo odraz dublje zavisnosti – one od slike. Od toga kako stvari izgledaju, više nego kako zaista čine da se osećamo.
dushawn-jovic
Svi znamo: živeti ignorišući pogled drugih učinilo bi nas slobodnijima – ali ko to zaista može? Možda je, ipak, praćenje sopstvenih autentičnih ukusa, čak i onih manje profinjenih, mnogo zabavnije (i, paradoksalno, mnogo više šik) nego juriti svaku pomodnost i nazivati je onim što zapravo nije, piše Lauren O’Neill za Vogue.
Možda bi bilo dovoljno ostaviti šiku slobodu da ostane nedefinisan – inteligentan, ironičan, neukrotiv – i upravo zato neodoljiv.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
