“Mnogo žena je prošlo kroz moje ruke. Baš mnogo.”
Aleksandar Dramićanin danas je jedan od najpoznatijih hair i make up artista u Srbiji, kod njega se dolazi po preporuci, a način da izađeš iz njegovog salona na Dorćolu samo je jedan – grmeći.
„Nema kod mene slatko, nežno, žena mora da pršti, da grmi. To je moja čuvena reč i to svi znaju“, kaže mi Aleksandar na početku razgovora. Ovo odlično znam jer je bio moj frizer više od 10 godina, još iz vremena kad nas je šišao posle škole po kućama u Ivanjici, mnogo pre nego što je postao umetnik kojeg na Instagramu prati više od 40 hiljada ljudi, a u njegove magične ruke se kunu neke od najlepših žena u Beogradu. U čemu je tajna njihovog izgleda, pitam ga.
„U tome što umeju da mi se prepuste“, kaže mi samouvereno.
Aleksandar Dramićanin nije tipičan frizer. Zapravo, neće mu se ni dopasti ako ga nazovete ovom titulom i čak mi u šali priča kako je jedna mušterija koja mu je rekla da je „frizer“, od tad kod njega završila karijeru. Aca sebe doživljava kao umetnika, ali ne samo zato što je jedan od najinovativnijih beogradskih kolorista i šminkera, već zbog toga što se pored ovog posla godinama strastveno bavio i plesom, čak dva puta bio evropski šampion u salsi, a mi koji ga dugo znamo sećamo se i da je posvećeno išao na časove džez pevanja, maštajući o karijeri u zadimljenom klubu, iza mikrofona. Ipak, sve to je ostalo sporedno naspram onoga po čemu danas toliko ljudi zna njegovo ime.
„Obožavam svoj posao i od malih nogu sam znao da ću se time baviti. Počeo sam da friziram još u drugom razredu osnovne škole, pravio sam komšinici raznorazne frizure, izvlačio pramenove. Sećam se čak kako sam baki Miloratki dok je spavala izvlačio crnim markerom pramenove na sedoj kosi, posle toga je ništa od mene nije moglo iznenaditi“, priča Aleksandar za kojeg se prvi put masovno i pročulo u Srbiji nakon filmske transformacije koju je poklonio svojoj baki. Ona mu je, kako sam kaže, uvek i bila najveća zvezda i inspiracija, dok je kao dečak iz Ivanjice sanjao velike snove.
*
*
Za razliku od njegovih vršnjaka koji u to vreme uglavnom nisu razmišljali o dalekoj budućnosti i karijerama, on se finansijski osamostalio u osmom razredu.
„Fenirao sam za 100 dinara po kućama. U to vreme je to bilo ok, pre podne i uveče zaradim dovoljno para, a između idem u školu i potrošim sve na velikom odmoru, vodim društvo na kafu, zabavljamo se“, priseća se vremena u kojem sam ga i ja upoznala. Bio je samouk i mada je nekad to što je radio s našim glavama izgledalo stihijski i haotično, sve smo mu dozvoljavale. Nije bio frizer kod kojeg odeš jer znaš da ćeš dobiti perfektnu frizuru. Naprotiv, volele smo da se igra s nama jer nikad nismo znale sa kakvom kosom ćemo završiti. I možda rezultat nije bio savršen, ali je uvek bio neobičan i kreativan.
„Najiskrenije, pravio sam zločine na glavi, ali na tome sam učio. Kad neko kaže da nije pravio greške, laže”, iskren je Aleksandar i bez sujete priznaje da mu se do pre nekoliko godina dešavalo da omaši, čak i da nekome uništi kosu, ali je za razliku od mnogih uvek spreman da prizna greške. Danas ih, međutim, sebi ne dozvoljava, a iskustvo od skoro dve decenije profesionalnog rada, iako ima tek 34 godine, u tome mu je najveći saveznik.
„U Beograd sam došao 2006. da učim zanat od Dušice Dramićanin. I tad sam išao van prakse da šišam i feniram po kućama da bih mogao da opstanem finansijski, jer dolazim iz skromne porodice. Bilo nam je teško da to preguramo, ali evo danas, 17 godina kasnije, o tome ne moramo da brinemo. Ali ne planiram da se zaustavim na ovome, imam puno želja i ciljeva, spremam nešto što Srbija još nije videla“, govori mi kroz svoj tipičan zarazni smeh, poredeći svoju izjavu sa poznatom pevačicom.
Upravo taj faktor iznenađenja jedan je od ključnih razloga zašto je kao frizer i šminker Aleksandar Dramićanin ženama oduvek magnetski privlačan i zašto se u njegovu stolicu dolazi sa posebnom vrstom uzbuđenja. Da li ćeš sa njim biti u prilici da sama izabereš šta želiš, da to od njega zahtevaš i očekuješ i da realizaciju dobiješ fotografski precizno? Nikako ne.
„Postoje ljudi koji će možda doći kod mene čisto zato što sam popularan, ali moj savet je da kada dolazite kod frizera, ako ste već došli po preporuci, na čemu uvek insistiram, onda se prepustite. Jer ako dođete i tražite ono što biste vi želeli, a ja to ne osećam, onda ja nisam frizer za vas. Ne doživljavam tako svoje klijente. Oni kad dođu, sednu, prepuste se. Naravno, neću vas ošišati na kratko ako to nije ono što želite, ali volim da svako posluša moj savet.“
O tome da nećete pogrešiti ako se prepustite najbolje svedoče mala umetnička dela koja u saradnji sa svojim timom Aleksandar izvodi. Sanja Vučić, Ksenija Knežević, Ivana Nikolić, Anđelka Tomašević, Milica Tomašević, Matea Milosavljević, Aleksandra Tanasković, Sajsi MC, Olja Lević… Ovo su samo neka od imena koja ćete svakodnevno viđati u njegovom salonu. Zajedničko im je – besprekorno negovana kosa koja izgleda kao s reklame.
Kako je Studio Dramićanin „rastao“, tako mu se i klijentela menjala, a mnogi uz koje je učio ovaj zanat danas više ne mogu da priušte njegove usluge. Zbog toga je ponekad na meti kritika.
„Prirodno je da kada stalno težite kvalitetnijem, boljem, prestižnijem, neki ljudi to ne mogu da isprate. Često imam situaciju gde me prozivaju za to što su toliko poskupele usluge. Na to imam da im kažem samo da ako želim da napredujem, ja moram stalno da ulažem u svoj biznis, u skupe proizvode, u najbolja usavršavanja tehnike, i normalno je da će sa tim i cene da idu gore, takav je posao“, poručuje ovaj artist koji je prošlog meseca bio jedan od 25 frizera iz celog sveta na globalnom colorcrafters događaju u Hamburgu gde je dobio priliku da kreira svoje delo za Schwarzkopf professional. Ipak, uprkos svim uspesima, naglašava da to ne znači da se on kao osoba promenio.
„Ja sam i dalje isti Aleksandar koji je došao u Beograd iz Ivanjice pre 17 godina. Ali neke stvari su se promenile. Napredovao sam puno, neću biti skroman. Uvek se trudim da dam najbolje od sebe i da svojim mušterijama i asistentima priuštim sve što im je potrebno i što požele. Živimo u zemlji gde se ljudi mnogo lože na javnost i popularnost. Ja nisam taj lik. Uvek sam bežao od toga“, ističe Aleksandar i naglašava da je na svakom uspehu pre svega zahvalan svom timu.
I možda je baš to razlog zašto mu se mušterije verno vraćaju. A može biti i do toga što znaju da ih tamo čeka nešto posebno. Da u kakvom god da su raspoloženju, on ima spremnu plejslistu i čašicu ivanjičke rakije koja će posle prvog gutljaja da rastera sve loše misli. Da mogu svašta da očekuju, ali da će uvek dobiti nešto neočekivano. Da je to jedan od retkih muškaraca kojem će smeti da se prepuste bez straha i da se neće pokajati. A frizura koja grmi – podrazumeva se.
Bonus video: Vila Pajkić, modna revija Originals
Pratite nas i na društvenim mrežama:
