Smatram sebe za osobu koja drži do slobodarskih ideja, da se tako konzervativno izrazim, ali poliamorija mi nikada nije bila jasna.
Po nekim aršinima mojih liberalno levičarskih stavova trebalo bi da mi je blizak pojam, ali ne vredi. Ne vredi, čak i dok gledam novu seriju „Razgovori sa prijateljima“ koja se između ostalog bavi i temom otvorenih veza, gledam onu seriju, nerviram se što niko od likova ne ide na terapiju i svako malo hoću da ugasim brauzer.
Međutim, to ne činim. Serija je odlična i to joj se mora priznati. SPOLER ALERT. Da li će vas do srži nervirati glavna junakinja to je već druga tema. Sa druge strane, prvi put sam, gledajući ljubavni odnos razumela zašto je jedna žena svom depresivno pasivnom suprugu dozvolila da ima devojku.
Supruga Melisa samo naizgled deluje kao uštogljena hladnokrvna kuja, ali kako se radnja razvija mi shvatimo da, iako su godine nagrizle njihov odnos, ona svog supruga toliko voli da mu dozvoljava da ima devojku. Štaviše, poziva nju i najbolju drugaricu nove muževljeve devojke na ručak. I to prolazi okej.
Ovo je možda i prvi put da sam iskreno razumela jedan poliamorijski odnos, ali bojim se da je to zbog toga što nije prikazan idealistično već u svoj svojoj surovosti. Mnogi ljudi koji se za poliamoriju zalažu, sa mnom se ne bi složili. Većina njih priča o harmoničnom odnosu ljudi koji znaju da se uzdignu iznad svog ega i posesivnosti, ali ja stvarno sumnjam da takvi ljudi postoje. Moguće zbog toga što se sama ne mogu izdići iznad sopstvenog ega.
U slučaju ove, inače jako zanimljive serije, o kojoj se ima svašta nešto napisati i pored ove linije radnje, junakinje pokazuju izdizanje iznad tog ega i posesivnosti ali pokazuju isto tako u kojoj meri su ti odnosi bolni, mazohistički pa ipak, moram se usaglasiti ovde sa pobornicima poliamorije, ispunjeni ljubavlju.
Melisa, prigrli devojku svog supruga, pre svega zato što je njeno prisustvo u njegovom životu, Nika izvadilo iz ponora depresije i zato što njegovu sreću stavlja ispred svoje. Ako to nije ljubav, ja ne znam šta je. Ne verujem da bih ikada postupila isto pošto bih pre svega supruga terala da ode na terapiju i tako reši problem svoje izranjavljene osetljive duše, pa bih tek onda razmislila da li je okej da se sa dvadesetjednogodišnjakinjom jebe iza mojih leđa, a onda i ispred mojih leđa.
Do duše, trenutak u kom sam stvarno iz sveg grla urlala na ekran laptopa bio je sam kraj serije.
SPOILER ALERT. Jadna, emotivno obogaljena glavna junakinja, koja ne vidi nikakvu vezu između svog oca alkoholičara i činjenice da u Nikovim plavim očima vidi baš očev tužan i neshvaćen pogled, te srlja iz gluposti u glupost, začinjenu mnoštvom samopovređivanja, na kraju ne shvata ništa. Odnosno, kada smo se taman ponadali da se okrenula jednom zdravom odnosu sa svojom bivšom devojkom Bobi, koja je zaista voli više od sebe same i to pokazuje tako što joj uporno oprašta sranja, jedno za drugim, jedno za drugim, gospodin plavih očiju je opet slučajno poziva.
Nakon što je Bobi zacelila njenu iskasapljenu dušu, ona konačno priznaje Niku zbog čega ga je ostavila na surov način, što on njoj naravno, momentalno oprašta izgovarajući ono što njen ćale nikada nije – postoji ta potreba u meni da ti budem konstantno dostupan. I Franses, opet ne misleći o Bobi, govori to, uskoro će postati čuveno – Nik dođi po mene. KRAJ SERIJE
Da, da, kraj serije, pa vi vidite rođaci. Do duše, do tada smo fakat upoznali glavne junakinje i junake sasvim dovoljno da shvatimo da će verovatno svo četvoro samo nastaviti taj poliamorni odnos i živeti srećno do kraja života.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
