Jutros u pola šest je bio mrak, rominjala je sitna kaluđerska kiša i pod mojim jorganom je bilo najbolje mesto na svetu. Niko ne želi da ode s tog mesta, ali mora. Zbog računa, hrane, školarine, krova koji prokišnjava, novih gaća jer je na starim popustio lastiš... I baš dok sam umivala krmelje pomislila sam - e koliko si glupa što se nisi bogato udala.
Htela sam sama. Lista prioriteta mi je uvek bila ista – dete na prvom mestu, pa tek onda posao, prijatelji, muškarci. Nije da ne mogu da potegnem, često se u pokušajima da izguram sve što sam htela razapnem kao morska zvezda. Zašto bi žena zavisila od muškarca ako je sposobna da zaradi svoje parče ‘leba?
Ovog jutra mi prvi put pada na pamet odgovor na to pitanje – zato što je teško. Umoriš se kao konj i nikad da postane lakše.
Pročitajte još:
Onda se setiš onih nekih Marijana koje danas imaju vremena da pišu knjige iako guglaju da li se piše „ja bi“ ili „ja bih“, dizajniraju odeću za svadbe drugih pametnih udavača. Nisam ta žena, oduvek sam bila s nekim šarmantnim, neshvaćenim „goljama“, bio je samo jedan italijanski grof kog sam ostavila jer me nešto iznervirao. Sad tačno znam na čemu zavidim ženama kojima je najveći problem što „žive u 1.200 kvadrata pa su raštrkane s ukućanima i priželjkuju 200-300 kvadrata zbog tople atmosfere“.
One su jutros ostale u krevetu, pa su se oko 10 protegle k’o mačke, polako ustale, uskočile u svoje puf papuče i pile kafu do 12.
Nemaju nekog na poslu ko im jaše po živcima, a i ako ga imaju, mogu prosto da se okrenu i odu bez dreke i drame jer računi se plaćaju sami.
Ne žive na četvrtom spratu bez lifta i ne rekreiraju se s 340 stepenika dnevno, nekad s rukama punim kesa, kofera, torbi i dušom u nosu. One telo zatežu s privatnim trenerima čak i ako dušu nemaju.
Ne dižu kredit za letovanje koji otplaćuju dve godine. Letuju i leti i zimi i kad im se hoće i gde hoće. Na skijanje ne putuju 27 sati autobusom već avionom, pa rentakarom.
Imaju vilu na nekom idiličnom ostrvu na kom pišu one glupave knjige, vežbaju jogu i pijuckaju šampanjac posle detoksa, razmišljajući o tome kako je život kučka.
Ne znam da li je tako, ali zamišljam i to da malo-malo pa uplate neki veći iznos za bolesnu decu, direktno, preko računa, ne šalju SMS poruku. Ne kažu batici na semaforu „nemoj“ jer im ostalo 10 dinara u novčaniku, već uz osmeh odmahnu glavom i daju mu crvenu. Redovno obilaze i azile za pse i daju im velike donacije. Kupe mamograf i poklone ga bolnici, al’ da niko ne zna.
Svojim najboljim prijateljicama za rođendan poklone auto i nikada im ne kažu „dugujem ti poklon za rođiš.“
Imaju kupatilo veličine moje dnevne sobe s tušem koji izlazi iz plafona i nikad nisu „porađale kravu“, kako smo čišćenje kamenca iz bojlera nazvali moj ortak i ja. One ne znaju ni kako izgleda prava krava, ali su jahale slona na safariju pre korone.
Ne moraju ništa, a mogu šta ‘oće – u penziju u 35. ili da upišu kurs kuvanja u Parizu u 50. Jedini trud koji ulažu je onaj u sebe i tolerisanje bivših i budućih bogatih muževa. Šta im teško?
Kad god se okrenu u svojim mekanim krevetima, jednoj ženi koja može i hoće sama, iskoči novi žulj, bora, tu je i tahikardija, zaigra oko, probudi se štitna, i zapita se – ko je bre ovde glup?
A onda mi uveče zazvoni whatsapp, zove me jedan moj „golja“, a meni sve lepo i ništa mi nije teško jer mu IQ ko Šeron Stoun, a lep je ko bogotac. Dok pričamo shvatam da nikad neću izaći iz nečijeg aviona volumizirana i setim se nečeg što mi je najbolja drugarica napisala kad je svojevremeno neka televizija emitovala porođaj jedne pevačice.
„Nisam ona. Nisam se prebogato udala, nemam sobarice, bebi siterke i hordu posluge da brine o deci, kući i mom mužu, pa da ja mogu nasmejana na posao i pevajući na porođaj. I još kaže da je hrabra. Ne draga, nisi hrabra. Ti si pametna jer si se pametno udala i sad to dobro plasiraš. Hrabre su one koje žive i rađaju decu u Srbiji. Iza kamera.“
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
