Sve što znamo o fotografiji koja se ovih dana masovno šeruje društvenim mrežama je da je navodno iz 40-ih godina prošlog veka i da je snimljena u Italiji.
Mladi bračni par, svekrva i tašta namrštene, a mladoženjina mama drži sina za ruku – to je ukratko opis fotografije koja se šeruje na mrežama.
Žene su masovno počele da komentarišu ovu fotografiju uz reči – bračna terapija u jednoj slici, ko će prvi da podnese zahtev za razvod braka, ali bilo je i onih koji su branili čast mame i sina jer „ne znamo u kojim uslovima je slika nastala“, a „deluje i kao da je muškarac slep pa ga majka zato drži za ruku“.
Šta god da je istina, na Fejsbuk strani Beleške sa psihoterapije se pojavila jako dobra analiza ove situacije koja je univerzalna – i u crno-beloj tehnici i na novijim digitalnim fotografijama.
Pročitajte još:
Prenosimo njihov post u celosti:
„Fotografija koja je zapalila internet proteklih dana, uz komentare „psihoanaliza ovde nije potrebna“, „bračna terapija u jednoj slici“ i „ko će prvi da podnese zahtev za razvod braka“.
Da bi bračni par funkcionisao kao nova, nezavisna i jedinstvena celina, neophodno je da njeni članovi prethodno obave fizičku separaciju (ponekad, kada odluče da ne žive u istom domaćinstvu sa svojim porodicama porekla), i što je možda i bitnije – da obave PSIHOLOŠKU separaciju u odnosu na svoje roditelje. U protivnom, prisustvujemo dobro poznatim scenarijima… „Ona ne može bez njene majke, stalno je zvrcka, ponaša se kao dete“… „On samo ćuti kada me njegova majka napada“… „Ona staje na stranu oca kada me on omalovažava“… Kada imamo „nedovršene psihološke poslove“ sa svojim roditeljima, često ove dinamike „dovlačimo“ u svoje brakove, na štetu naših novih porodica.
Može se reći da je osnovni preduslov zdravog braka ili odnosa da u njega stupe dve odrasle osobe. Samo dve – ne i treća i četvrta i peta. Individuirane, samostalne osobe, koje funkcionišu i nastupaju zajedno imajući na umu zajedničke interese, postavljajući granice prema eventualnim nezdravim spoljašnjim uticajima.
Kao što je na novim mladencima da prođu kroz separaciju od svojih porodica porekla, i na njihovim roditeljima je da ovu separaciju omoguće i olakšaju, ne namećući sada već odrasloj deci imperativ da ih poštede neprijatnih osećanja ili okolnosti koje ovakve promene možda sa sobom nose – usamljenost, „prazno gnezdo“, besciljnost i besmisao, suočavanje sa sopstvenim brakom koji je možda u međuvremenu promenio kvalitet itd.
Ukoliko roditelji ne mogu sami da iznesu eventualna teskoba osećanja koju donosi osamostaljivanje odraslog deteta, i to je u redu, uvek ima stručnjaka sa kojima ove sadržaje mogu podeliti i proraditi. Bolje to, nego opterećivati potomke iracionalnim zahtevima ili pak tiho patiti u sebi. Isto važi i za mladence.
Može se reći da najveći poklon koji roditelj (odraslom) detetu može dati, jeste dozvola da zaista – odraste. (Slađana Andonov)“
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
