Srpski vege Spartanci: Jači smo i izdržljiviji bez mesa

Fitnes i ishrana 28. feb. 202009:55 > 15:16
Podeli:
Jasmina Aleksandrov, Foto: Zoran Lončarević

"Ljudi su ovde celog života učeni da moraju da jedu jaja za doručak i meso za ručak. To je utkano u naše društvo. Ali, evo, ja svojim primerom dokazujem da može i drugačije", priča Jasmina Aleksandrov (34), dok po sali za vežbanje kao od šale okreće džinovsku traktorsku gumu od 180 kilograma.

Tradicionalna slika sportista koji jedu velike količine mesa da bi uneli dovoljno proteina, piju mleko zbog kalcijuma i ujutro mućkaju živa jaja radi mišića, polako pada u drugi plan, a na njihovo mesto stižu snažne “zelene mašine” – vegani, koji svojim primerom ruše mitove o ishrani i snazi, ali i dižu svest ljudi o etičkim i ekološkim posledicama sve većeg konzumiranja životinjskih proizvoda.

Od vremena kada je Karl Luis, jedan od najboljih atletičara svih vremena, devedestih na veganskoj ishrani rušio rekorde i osvajao olimpijske medalje, promenilo se dosta toga. Danas imamo sve veći broj naučnih istraživanja koja pokazuju da izbalansirana veganska ishrana može da bude jako zdrava, a broj vegana na svetskom nivou raste iz godine u godinu, pa je tako u Sjedinjenim Američkim Državama porastao za 600% između 2014. i 2017. Luisu su se u međuvremenu na spisku sportista koji ostvaruju vrhunske rezultate, a da pritom ne jedu životinjske proizvode, pridružila i imena kao što su Venus Vilijams, Luis Hamilton, Nejt Dijaz, pa i Novak Đoković, koji je neposredno pred osvajanje pete titule na Vimbldonu (i 16. Grend slema) rekao da već godinama ishranu bazira na biljnoj hrani, iako ne želi da za sebe vezuje naziv “vegan” jer izbegava etikete koje mogu da budu pogrešno shvaćene.

Na tom spisku se nalazi i Jasmina Aleksandrov, bivša košarkaška reprezentativka, koja se nakon napuštanja košarke posvetila krosfitu, atletici i čuvenim spartanskim trkama, koje spadaju među najzahtevnije terenske trke sa preprekama na svetu. Svakodnevno trenira minimum po sat, sat i po vremena, a pojedine trke podrazumevaju da mora da prelazi po 50 kilometara dan za danom. Sportistkinja, koju često nazivaju sprskom Spartankom, uspela je da ostvari vrhunske rezultate u dva potpuno različita sporta, i to sve sa veganskom ishranom.

Jasmina Aleksandrov, Foto: Zoran Lončarević

“U mom slučaju se ta odluka desila preko noći, samo mi je kliknulo. Sve je krenulo 2005. dok sam živela i studirala u Bolderu u Koloradu. Imala sam jednu veliku i ozbiljnu povredu ramena i nutricionistkinja koje je radila sa mnom mi je predložila vegansku ishranu, da bih se što pre oporavila, pošto se šuteri u košarci nakon povrede ramena mnogo teže vraćaju. Kada sam počela tako da se hranim, primetila sam kako se moje telo bolje oseća, iz dana u dan, počela sam da primećujem stvarno sjajne promene. To se sve poklopilo i sa mojom ljubavi prema životinjama i tim etičkim motivom, i od tada se nisam vraćala staroj ishrani, niti razmišljam o tome”, kaže Jasmina za nova.rs.

Najveći problem sa prelaskom na vegansku ishranu za nju nije bilo to što više neće jesti meso ili jaja, već suočavanje sa reakcijom drugih ljudi. Od roditeljske zabrinutosti za njeno zdravlje, preko reakcije pojedinih ljudi koji su je, kako kaže, gledali maltene kao da je u nekoj sekti jer ne jede životinjske namirnice, pa sve do problema sa “kolegama” u sportskoj zajednici.

Jasmina Aleksandrov, Foto: Zoran Lončarević

“Kada sam igrala u Francuskoj 2007, to što sam ja vegan je predstavljalo veliki problem, jer je trener jednostavno mislio da to ne može tako. Džabe ja dala 25 poena na utakmici, čim mi se desi da nešto odigram loše, odmah bi to svaljivao na moju ishranu, a ne na to što sam možda bolesna, ili možda jednostavno imam loš dan kao i svaki drugi sportista. S druge strane, u Srbiji mi se dešavalo da mi ljudi nude pare na slavama da probam, na primer, pihtije, ili da u restoranima moram da izmišljam da postim ili da sam alergična na nešto, da me ne bi gledali čudno. Svačega je tu bilo, ali srećom mislim da su stvari sada dosta bolje. Sada imamo toliko izbora u odnosu na pre deset godina, da je to pravo uživanje! A što se zdravlja i rezultata tiče, mislim da to što sa nepunih 35 godina mogu da trčim 12 sati bez prestanka govori samo za sebe, kao i to što mi je krvna slika odlična, a period oporavka dosta brži nego kod nekih drugih ljudi koji isto treniraju”, nastavlja naša sagovornica.

Jasmina je 2019. treću godinu zaredom učestvovala na Trifecta Svetskom prvenstvu, a ove godine se priprema za još jedno prvenstvo u Sparti, kao i za brojne druge trke i aktivnosti. Kako kaže, planira da trči i u 85. godini, i volela bi da joj je neko sve ovo rekao kada je imala 15, jer bi onda još ranije postala vegan.

Jasmina Aleksandrov, Foto: Zoran Lončarević

“Nemam uopšte taj mentalni momenat da mi nedostaje meso, između ostalog i zbog etičke strane, jer jednostavo ne želim da jedem nekoga. Meni je malo prase isto kao i malo kuče, nema mi razlike. Ako već mogu da dobijem sve neophodne nutrijente iz biljnih izvora, i da se pritom još i osećam dobro, i da ta hrana bude ukusna – toliko ukusna da imam prijatelje koji krišom jedu veganske obroke jer si, zaboga, manje mačo ako ne jedeš meso, pa se stide – ako sve to mogu da imam, i da u 35. godini radim neke prilično ekstremne stvari u sportu, da se osećam jače, zašto bih onda želela da naudim drugom živom biću?”, zaključuje srpska Spartanka.

Dokumentarni film “The Game Changers”, koji se bavi upravo sportistima na biljnoj ishrani, stekao je veliku popularnost od novembra prošle godine, kada je stigao na platformu “Netflix”. Iz filma se stiče utisak da veganska ishrana ne samo da ne predstavlja prepreku u profesionalnom bavljenju sportom, već može da bude i prednost, budući da sportisti koji se pojavljuju u filmu kažu da ostvaruju bolje rezultate od kad su odustali od životinjskih namirnica. Naučna istraživanja koja ispituju vezu između veganske ishrane i sportskih rezultata su malobrojna, i za sada nema čvrstih dokaza da izbegavanje namirnica životinjskog porekla može da poboljša nečiji učinak na terenu, ali zato imamo istraživanja koja pokazuju da, nasuprot uvreženom mišljenju, nema prevelike razlike da li jedete kao svaštojed ili kao vegan. Studija koja je 2019. objavljena u Žurnalu Međunarodnog društva za sportsku ishranu ispitivala je kapacitet za vežbanje u tri grupe: prva grupa je jela meso u kombinaciji sa povrćem, druga se hranila vegetarijanski, dok je treća imala vegansku ishranu. Rezultati su pokazali da nijedna grupa nije imala značajno bolje ili gore rezultate – drugim rečima, meso, jaja i mlečni proizvodi vam ne daju nikakvu prednost u odnosu na vegane.

Iako su dalja i detaljnija istraživanja na ovom polju neophodna, ono oko čega se većina sportista vegana slaže jeste da su, od prelaska na ovaj način života, osetili poboljšanje po pitanju izdržljivosti. Jedan od njih je Jovan Damnjanović (36) iz Beograda, koji je vegan od 2016, a sportom se rekreativno bavi od svoje 19. godine. Kako kaže, ideja o veganstvu ga je prvi put zainteresovala kada je na internetu video priču o Frenku Medranu, poznatom street workouteru, koji je takođe vegan, a definitivno je prelomio nakon gledanja dokumentarnog filma “Earthlings”, koji prikazuje surovu stvarnost miliona životinja širom sveta, koje ljudi koriste za zabavu, hranu, odeću i naučna istraživanja.

Jovan Damnjanović, Foto: Zoran Lončarević

 

“Neposredno pre nego što sam prelomio, desilo mi se da sam dva puta u kratkom roku pokvario stomak od gomile hrane, i rešio sam da to sebi više ne smem da dozvolim. Čitao sam komentare po veganskim Fejsbuk grupama, pa sam rešio da za početak izbacim meso, i video sam da se sjajno osećam. U međuvremenu sam upoznao još neke vegane koji treniraju, i tada sam definitivno izbacio sve životinjske namirnice. Prva promena koju sam primetio je to da mi se izdržljivost drastično poboljšala – snaga ne toliko, pogotovu ne u samom početku, ali sam i u plivanju i u trčanju postao mnogo izdržljiviji, mogao sam duže da treniram i samim time sam imao bolje rezultate”, priča Jovan.

Kako kaže, ne da ga veganska ishrana nije omela u bavljenju sportom, već ga je dodatno motivisala da se oproba i u nekim disciplinama kojima se do tada nije bavio.

Jovan Damnjanović, Foto: Zoran Lončarević

“Kada sam promenio ishranu, kao da su neke granice počele da mi se pomeraju u glavi i rešio sam da uradim nešto što sam dugo hteo – da istrčim Beogradski polumaraton, sa svojih tada 32 godine. To me je toliko zainteresovalo, da sam odmah istrčao još jedan, pa još jedan, da bih na kraju tokom cele te godine istrčao jedanaest. Naredne godine sam istrčao ceo maraton i neke “trail” trke, pa sam se prebacio na plivanje na duge staze”, nastavlja Jovan, koji lepo vreme koristi za odlazak na plivačke maratone, vikendom redovno planinari, a u dva navrata je išao na more biciklom.

Dok izvodi razne vratolomije na šipkama za vežbanje, Jovan deluje kao sušta suprotnost one slike koju ljudi često povezuju sa veganima – priču o manjku proteina u biljnim namirnicama glasno demantuju mišići koji ga bez problema održavaju u ruskom zgibu, čak i nakon što ga je fotograf treći put zamolio da “zadrži još malo”, dok ne uhvati savršenu sliku. Kako kaže, dnevno unosi između 3.500 i 4.000 kalorija i ne uzima nikakve proteinske dodatke ishrani jer ih unosi dovoljno kroz hranu.

“Ljudi stalno spominju proteine kada se priča o veganskoj ishrani i, iskreno, trudim se da ne prevrnem očima kada me neko pita otkud proteini bez mesa, jer se o tome već toliko dugo i priča i piše, i postoji tolika literatura koja pokazuje da imamo sasvim dovoljno proteina u biljnim izvorima. Orašasti plodovi, na primer, imaju u proseku oko 20 posto proteina, a slična je situacija i sa mahunarkama. Postoji pregršt raznolikih namirnica koje su zdrave, ukusne, jeftine i pomoću kojih možemo da unesemo sve što nam treba, a ne dolaze od životinja”, kaže on i dodaje da ni ne razmišlja o povratku na stari način ishrane jer ga za ovaj stil života vezuju i etički i ekološki motivi.

Jovan Damnjanović, Foto: Zoran Lončarević

I Jovan se, kao i ogromna većina vegana, susreo sa negativnom reakcijom ljudi i sa agresivnim protivljenjem veganstvu. Averzija prema veganima i vegetarijancima je toliko proširena da čak ima i svoj naziv – vegafobija, a istraživanje koje je 2018. sprovedeno na aplikaciji za mržavljenje “Lifesum” pokazalo je da osam od 10 vegana u nekom trenutku oseti na svojoj koži neki oblik vegafobije . Stvari se, prema rečima naših sagovornika, menjaju polako na bolje, jer se sve veći broj ljudi interesuje za veganstvo, imamo sve više javnih ličnosti koje glasno zastupaju ovaj način života, a i same veganske grupe na Fejsbuku rastu i skupljaju nove članove.

Rastući broj istraživanja koja dovode u vezu vegansku ishranu i brojne zdravstvene benefite – od boljeg kardiovaskularnog zdravlja, preko pozitivnog uticaja na dijabetes i bolesti gojaznosti, pa sve do smanjenog rizika od pojedinih karcinoma – doveo je do skoka popularnosti ovog načina ishrane, ali je ujedno i skrenuo pažnju sa toga šta zapravo znači biti vegan. Sve popularniji termin “plant-based” se odnosi samo na ishranu koja se bazira na biljnim namirnicama, dok je veganstvo dosta širi pojam, i podrazumeva način života koji izbegava svaku okrutnost prema živtinjama. To znači da vegani ne jedu namirnice životinjskog porekla, ali takođe ni ne nose kožu, krzno, vunu, kašmir i ostale materijale koji dolaze od životinja, niti koriste kozmetiku koja sadrži dodatke životinjskog porekla (na primer, med je čest sastojak raznih krema) ili koja je testirana na životinjama. Iako i unutar same veganske zajednice postoje rasprave o tome ko je “pravi” vegan, a ko nije, činjenica je da se velika većina ljudi koji su dugoročno vegani, za to nije odlučila isključivo zbog zdravstvenih razloga. Anketa sajta “Vomad Life”, u kojoj je učestvovalo preko 12.000 vegana iz 97 različitih zemalja, pokazala je da se svega 17% vegana za taj način života odlučilo zbog zdravlja, dok je vodeći razlog zbog životinja (68%). Ekološki vegani čine skoro 10% ove zajednice, a nešto manje od pet odsto se veganstvu okrenulo zbog “nečeg drugog”, što uglavnom podrazumeva kombinaciju sva tri faktora ili, u retkim slučajevima, religijske motive.

Svi naši sagovornici naglašavaju etičku i ekološku stranu ove odluke kao jako važnu, a među njima je i naša najbolja triatlonka Vida Medić (27), koja je već sedam i po godina veganka. Ona naglašava da je veganstvo pre svega moralni princip, koji podrazumeva i ishranu, a ne obrnuto, kako se često misli. Vida je sportom profesionalno počela da se bavi 2013. godine, kada je već bila veganka, i odmah je ostvarila sjajne rezultate – već nekoliko godina zaredom je najbolja u Srbiji, na Balkanskom prvenstvu je dve godine zaredom osvajala drugo mesto, da bi 2018. na istom takmičenju osvojila prvo mesto i bronzu na Svetskom prvenstvu u akvatlonu.

Vida Medić, Foto: Zoran Lončarević

Vida, koja trenutno živi i trenira u Portugaliji, svakog jutra vozi bicikl između sat i po i tri sata, šest puta nedeljno ide na plivanje, nakon čega sledi teretana, i joga ili istezanje pred spavanje. Početak profesionalnog bavljenja sportom pre sedam godina je sa sobom doneo i neka pitanja oko toga kako će se veganska ishrana uklopiti sa višesatnim svakodnevnim treninzima, i da li će joj to uticati negativno na rezultate – ali joj to, kako kaže, nije uticalo na odluku, jer zbog sportskih rezultata nikad ne bi prešla preko svojih principa.

Iako joj osnovni motiv nije zdravstveni, već etički, daleko od toga da ne vodi računa o ishrani – naprotiv. Kroz osmeh napominje da se ljudi često iznenade kada vide koliko jede, jer sveže voće i povrće imaju dosta manje kalorija u odnosu na meso, pa je potrebno jesti veće količine, posebno za sportiste. Izbalansirana veganska ishrana podrazumeva puno zdravih ugljenih hidrata, biljnih proteina, svežeg voća i povrća, što su često stvari koje nedostaju u ishrani mnogih sportista koji nisu vegani.

Vida Medić, Foto: Zoran Lončarević

“Sportisti se kod nas generalno loše hrane. Na jednoj od antidoping edukacija sam prisustvovala predavanju doktorke koja piše programe ishrane mnogim našim sportistima. Na početku predavanja je navela primer Novaka Đokovića i objasnila nam da svi sportisti koji ne veruju da on može da uspe sa takvom ishranom jako greše, jer postoji puno primera vegana i vegetarijanaca u sportu. Nakon toga nam je prikazala statistiku kako se u proseku hrane sportisti kod nas – puno masne, brze, prerađene hrane, premalo voća i povrća, mahom nezdravo – isto kao što se hrani i prosečan čovek. Međutim, dosta ironično, kada smo izašli sa predavanja da napravimo pauzu, dočekale su nas pljeskavice za ručak”, kaže Vida za nova.rs.

A pljeskavica, podseća nas Vida, pored toga što nije zdrava, predstavlja i proizvod surove mesne industrije, o čemu većina nas ni ne razmišlja – jer nas nisu tome učili.

“Kad smo bili mali, učili su nas kako raste paradajz, vodili su nas da beremo jagode i paprike, nisu nam dali nož u ruke da ubijemo životinju i sklanjali su nas kad se kolje svinja. Većina ljudi u glavi uopšte ne povezuje tu pljeskavicu sa životinjom i sa njenom patnjom. Jer nismo videli i nisu nas učili kako te žalosne životinje žive i kako se ubijaju u gasnim komorama u 21. veku. Nismo videli kako tele plače kad ga odvajaju od majke, već vidimo lažljive reklame sa srećnim kravama kako pasu na livadi, a to ne postoji. Sva ta patnja je nepotrebna i ne postoji dovoljno dobar razlog koji bi opravdao to. Proizvodi životinjskog porekla nam nisu potrebni da preživimo, a kad je reč o ukusu, treba da se zapitamo da li naše kratko zadovoljstvo vredi koliko i nečiji život. Možemo da budemo zdravi, energični i srećni na biljnoj ishrani. Ipak mi to radimo, samo zato što nam je tako lakše, jer sve promene zahtevaju trud”, zaključuje ona.

Vida Medić, Foto: Zoran Lončarević

I dok se u naučnim krugovima i dalje vodi rasprava o potencijalno dobrim ili lošim efektima veganske ishrane na zdravlje čoveka, kao, uostalom, i oko svake druge ishrane, ono oko čega nema nikakve dileme jeste da nešto moramo da promenimo, ako planiramo da do 2050. razvijemo sistem koji može da hrani 10 milijardi ljudi. U prethodnih 50 godina, broj ljudi na planeti se duplirao, ali količina mesa koju jedemo se utrostučila, pre svega zbog boljeg životnog standarda i nižih cena mesa. U mesnoj industriji se na svaka dva i po dana ubije pola milijarde životinja. I to samo na kopnu. Kada se tome dodaju i gajenje ili lovljene ribe, dolazimo do zapanjujuće brojke od oko tri milijarde životinja. I ove brojke samo nastavljaju da rastu, uprkos tome što mesni i mlečni proizvodi globalno obezbeđuju svega 18% kalorija i 37% proteina, a zauzimaju 83% poljoprivredne površine širom sveta. Na to treba dodati i da je ova industrija odgovorna za oko 60% emisije štetnih gasova u čitavoj poljoprivredi, pa tako dva kilograma govedine doprinose globalnom zagrevanju isto koliko i let avionom od Njujorka do Londona. Pored toga, za uzgoj ta dva kilograma govedine je potrebno neverovatnih 27.000 litara vode – što je količina koju prosečan čovek popije za 28 godina. Kad se sve ovo uzme u obzir, nije čudo što sve više javnih ličnosti, uključujući i sportiste, govori o ovom problemu i svojim primerom dokazuje da može da se živi normalno i snažno i bez mesa.