Nisam profesionalni sportista, ali mogu da se deklarišem kao profesionalni rekreativac, jer od sporta pomalo živim, a intenzitet treninga mi je često previsok. Od malih nogu se bavim sportom i bez ikakve lažne skromnosti mogu reći da su mi kondicija i snaga na zavidnom nivou. Poslednjih osam godina se intenzivno bavim trčanjem i fitnesom, a iza sebe imam desetine istrčanih polumaratona i Njujorški maraton, tako da u toku jedne nedelje imam od pet do sedam treninga, a najčešće tri puta nedeljno radim treninge snage i stabilizacije i tri puta nedeljno trčim (u proseku istrčim 25km za nedelju dana). Razumete zašto me je zaintrigirala priča o autofagiji Novaka Đokovića, pa sam odlučila da svoje mišljenje o njegovom načinu ishrane stvorim na sopstvenom iskustvu.
Pravila su bila sledeća:
Jede se u periodu od 10 do 18 časova, tokom ostalih sati se pije samo voda.
Ne jedu se šećeri, crveno meso, mlečni proizvodi, gluten (znači hleb i pekara nisu na mapi).
Jede se puno voća i povrća, žitarica, po malo belog mesa i malo više pirinča i krompira.
Ne piju se nikakvi sokovi (osim ceđenih) niti bilo kakav alkohol.
Pogledala sam pravila i nisu mi delovala tako strašno, a i vodila sam se mišlju ako sam već mogla da trčim četiri sata bez prestanka, pa onda mogu sve. Tako sam počela „Đoković dijetu“ puna entuzijazma.
Prvi dan
Bio je utorak, dan kada treniram od 7 do 8 uveče i planirala sam da se taktički najedem do 6 popodne tako da mi posle treninga ne bude frka. Trening sam na kraju odradila punog stomaka, jer nisam bila sigurna da će me ovsena kaša, rižoto sa ćuretinom, salata i voće držati sitom narednih 16 sati. Ipak, preživela sam.
Drugi dan
Sreda, dan kada ujutru oko 8 sati idem na trčanje, ali je prethodno veče i to jutro padala baš jaka kiša i nije bilo realno odlaziti na trčanje (kada me već niko ne juri). Ujutru sam prošetala psa i stomak je već počeo da mi krči, ali sam se napila vode i otišla na posao. Zanimljivo je da sam u periodu od 10 do 18h uvek na poslu i da mi baš u 10 ujutru počinje kolegijum na kom naravno nije ni malo kul da jedem, pa je moj prvi realan obrok uvek bio oko pola 12, a do tada su moja creva tužno zavijala. Prošla je i sreda, bez mnogo nervoze, jer tog dana nisam trenirala.
Treći dan
Četvrtkom uvek treniram kao i utorkom, uveče od 7 do 8, ali pošto u sredu nisam istrčala,morala sam to jutro da odradim i trkačku distancu. Nakon istrčanog kruga oko Ade, 7,7km, produžila sam na svoje dnevne obaveze. Došlo je i tih 10 sati i početak kolegijuma, a moj organizam je već spržio više od 1.300 kalorija i to na prazan stomak. Kada samo počela da jedem, mislim da sa tom radnjom nisam prestala do 18h. Grickala sam bezglutenske grickalice, banane, orahe, trešnje, dehidrirani pirinač… I dalje sam bila gladna, jer nikako nisam mogla u tom vremenskom periodu da raspodelim mojih 5-6 obroka koje inače imam tokom dana. Odradila sam i večernji trening, a uspavanku su mi pevala moja creva, jer sam potrošila preko 2.900 kalorija tog dana (imam sat koji mi meri sve, pa i potrošnju kalorija).
Četvrti dan
Ovo je bio dan kada nisam uspela da se izborim sa manjkom energije. Petkom ujutru uglavnom trčim, nisam htela zbog nekog eksperimenta da žrtvujem mojih sat vremena duševnog mira na trčanju. Iz kreveta sam jedva izašla, umor se prožimao kroz svaki mišić, ligament, tetivu u mom telu. Krenula sam da trčim sa najboljim drugom kog sam sve vreme terala da uspori, jer nisam mogla da izvučem naš standardni tempo. Planirala sam da to jutro istrčim 10 km, ali već posle 5 km počelo je da mi se vrti u glavi, ali nisam odustala. Kada smo prešli šesti kilometar, rekla sam mu da imam osećaj da ću se onesvestiti, na šta mi je on rekao „stajemo na 7 km, samo nemoj da mi padneš, posle ne mogu da te podignem koliko si teška“. Došli smo i do sedmog kilometra, najsrećnijeg sedmog kilometra u mojoj trkačkoj karijeri. Na kolegijumu mi je koncentracija bila kao kod zlatne ribice, jer sam u glavi imala samo jednu misao – HRANA!
Prvi put u životu sam doručkovala ručak: pileće belo meso sa kikiriki puterom, grilovane pečurke, grilovano povrće i batat krompir, ali to nije bilo dosta, već sam na dehidrirani pirinač mazala med. Tog dana sam radila intervju u gradu i planirala sam posle toga da opet ručam, međutim kada sam završila intervju i pogledala na sat, već je bilo 17:30, a u mojoj blizini nije bilo prodavnice ili restorana u kom bih mogla na brzaka naručiti nešto zdravo bez svih onih gore navedenih namirnica. Odlučila sam se za kikiriki u ljusci i ubacila se u stanje mirovanja kako bih preživela do sutra kada su me čekala dva treninga do 11h, jedan trening trčanja od 15km i trening snage. Već je pala noć kada mi se opet vrtelo u glavi i znala sam da nema šanse da sutra istrčim ni 3 km, a kamoli da odradim sve isplanirano i tako je došao kraj „Đoković dijeti“. Uradila sam nešto što radim samo kada sam na odmoru – spremila se i u 10 uveče otišla u piceriju da napunim rezerve glikogena za sutra ujutru (sutradan sam lagano istrčala 15km dobrim pejsom i odradila trening od kog i danas imam upalu).
Verovali ili ne, za četiri dana zlostavljanja organizma nisam uspela da smršam ni jedan jedini gram.
Pročitaj i:
Autofagija kao način ishrane je skroz u redu za neaktivne ili slabo aktivne ljude, verovatno i za Đokovića koji ima tu mogućnost da sve prilagođava svom načinu života. Meni nije prijala, tačnije bila mi je neodrživa jer sam osećala ogroman pad energije tokom dana. Ukoliko niste Novak Đoković, moj savet je da se pridržavate starog pravila: doručak pojedi sam, ručak podeli sa prijateljem, a večeru daj neprijatelju i na to dodajte još dve užinice i malo više fizičke aktivnosti i sigurna sam da ćete biti prezadovoljni sobom!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
