Nije slučajno što sami morate da se potrudite da biste sklopili neki komad nameštaja. Zašto ljudi umesto da kupe gotov proizvod reše da se pomuče, provedu ceo dan u sklapanju i za to daju i pare?
Ispostavilo se da ljudi neobično visoko vrednuju stvari koje su potpuno ili delimično sami stvorili, u odnosu na iste takve stvari koje je neko drugi napravio. U psihologiji ova kognitivna pristrasnost nazvana je – IKEA efekat, piše Nauka kroz priče.
Pročitajte još:
Nije poznato da li je osnivač kompanije Ingvar Komprad ovo imao na umu kada je osmišljavao poslovnu politiku, tek, prema jednoj anegdoti, ideju je dobio kada je video kako ljudi rasklapaju nameštaj da bi ga prevezli automobilom.
Majkl Norton sa Harvarda i Den Arijeli sa Univerziteta Djuk 2011. godine su istraživali ovaj efekat i njihovi eksperimenti su, piše Predrag Stojadinović u knjizi „50 kognitivnih pristrasnosti za koje treba da znate“, pokazali da sklapanje proizvoda utiče na vrednost koju mu potrošači pridaju.
„Rezultati ukazuju na to da ljudi koji su primenili sopstveni rad i trud da sastave neki proizvod, čak iako su to loše uradili, ipak vrednuju krajnji rezultat mnogo više nego da su ga samo kupili već završen“, objašnjava Stojadinović. Efekat se javlja i kod majstora i „uradi sam“ profesionalaca jednako kao i kod potpunih laika.
Ljudi će radije platiti više za stolicu koju kod kuće treba sami da sklope, nego na potpuno istu, ali već sklopljenu stolicu.
No, postoji jedna važna komponenta: IKEA efekat javlja se samo ako smo završili posao, bilo da je to sklopljen nameštaj, kreacija sastavljena od Lego kockica, origami složen od papira… Nedovršen posao ne izaziva taj efekat.
