Futro House je savremena interpretacija kuće za odmor, oaza mira i prostor za stvaranje umetnika.
Nedavno smo na profilu jednog arhitektonskog studija primetili zanimljivu kuću i vrlo brzo shvatili da je reč o planinskom domu našeg čuvenog grafičkog dizajnera Slavimira Stojanovića Futroa, smeštenom između dve planine u blizini Beograda.
Arhitektonski projekat potpisuje INKA Studio, autori Marina Lazović, Predrag Ignjatović, Zoran Lazović i Dunja Nedeljković, koji su nam otkrili sve o lepoj Futro kući na planini.
Kažu da za projekat nije bilo teško naći inspiraciju, s obrzirom na to da je Slavimir veliki motivator i čovek koji svojim delima i energijom iskreno inspiriše, a posebno njegov moto da kompleksne stvari predstavlja na jednostavan način. Tu su se prepoznali i projekat je lako tekao. Tako je nastala oaza mira za Slavimirovu porodicu i njega.
„Svedoci smo užurbanog, previše stresnog i pomalo površnog načina života u gradu, pa je pronalaženje suštine u miru uz divan zalazak sunca bio dovoljan povod. Prostor u kome će moći da stvara nove ideje. Polovina od tradicionalne kuće na dve vode, možda asocijativno navodi na ideju da je kuća za odmor. Ta polovina i krov na jednu vodu nam je omogućio noćnu zonu na galeriji, ali ne tipičnu, već integrisanu u volumen čitavog prostora kuće“, priča za Zadovoljnu Marina Lazović iz INKA Studija.
Kuća je potpuno uklopljena u krajolik i sa njim čini celinu.
Minimalistički stil podseća na vlasnika kuće – kežual smart, minimalizam, moderni detalji kombinovani sa vintidž elementima – mnogo drveta i mnogo svetla.
„Sve pomenuto jeste odraz vlasnika kuće, ali pre svega deo identiteta autora. Osećam ogromnu zahvalnost na mogućnosti da sa takvom lakoćom izrazimo svoj arhitektonski stav koji čak najviše od svih dosadašnjih projekata čini identitet autora INKA Studija. Bilo je određenih smernica, ali postojala je pre svega ogromna sloboda. Od same ideje do realizacije projekta postojalo je poštovanje, poverenje, podrška i potreba da se nijedna bitna odluka ne donosi bez autora projekta. Zajedničkim snagama, prepoznavanjem i neodustajanjem od ideje koliko god da je izazova bilo, uspeli smo da realizujemo ovaj projekat.“
Upotreba drveta spolja i unutra, kao naglašena potreba za životom u prirodi i u skladu sa njom, okupana suncem, kao izvorom života, sve su to odluke koje su lako i bez puno dvoumljenja donešene kao logična potreba.
Iako izgleda kao težak zadatak projektovati kuću za najpopularnijeg srpskog dizajnera – Marina nam kaže da je sve išlo veoma lako.
„U prvom trenutku postojala je ogromna trema od odgovornosti da li ću uspeti da ispunim očekivanja. Ne toliko samog klijenta, koliko svoja. Izazov je bio veliki. No, vrlo brzo, nakon prezentacije prvog rešenja i Slavimirove reakcije, dobila sam vetar u leđa i na tome sam mu beskrajno zahvalna. Često se na projektima, gde ne postoji preterano razumevanje i poštovanje, arhitekta oseća kao u ringu, u konstantnoj borbi za svaki detalj koji bi značajno promenio ukupan utisak. U sličnim smo kreativnim zanimanjima, umeli smo da čujemo jedan drugoga.“
Kada je reč o nameštaju, svaki komad je priča za sebe – a sve priča zajedničku priču.
Vintidž detalji su odraz estetike Slavimirove porodice i njega lično i tu se autorka projekta nije mešala – smatra da je obaveza svakog arhitekte da prepozna gde je potrebno da prepusti vlasnicima kuće da unesu detalje koji im znače, želeći da od kuće stvore svoj dom. Osim kad vlasnici ne prepuste sve izboru arhitekte. U ovom slučaju s promišljenom arhitekturom, dobrom funkcionalnom organizacijom, dobro postavljenim otvorima na fasadi, izborom materijala i svim neophodnim detaljima koji je definišu – definisan je i enterijer.
Autorki je posebno drago što su vintidž detalji uneli i autentičnost vlasnika, koji su unutrašnji prostor doživeli kao platformu za izražavanje svog kreativnog stava. Oseća se ta zajednička sinergija i na to je Marina posebno ponosna.
Kuća ima 100 metara kvadratnih, ali na dva nivoa, tako da je noćna zona za celu porodicu na galeriji i vizuelno odvojena od prostrane dnevne zone. Radi uštede prostora, stepenište za galeriju je uvek razmatrano u kontekstu redizajaniranih „malo udobnijih merdevina“. Tako je i nastalo neobično, prelepo stepenište koje vodi na galeriju.
Stepenice su uklopljene u ceo enterijer, čineći skladnu celinu i formirajući završetak „umetnute kompozicije“ od drveta u unutrašnji beli fasadni omotač.
U kući nema nijednog ormana, a svi “drveni zidovi” su u funkciji prostora za odlaganje, samo su logično funkcionalno raspoređeni. Na samom ulazu, objedinjeni sa kompozicijom kuhinje, nalaze se plakari, zatim ugradni frižider, pa nakon kuhinjskih elemenata opet ugradni plakari do zida sa vratima za kupatilo, takođe utopljenim u drveni omotač.
U nastavku drvene kompozicije do stepeništa bočni zid kupatila je takođe iskorišćen kao skriveni prostor za odlaganje. Visina drvene kompozicije proteže se do visine na kojoj formira parapet galerije, koji je opet u funkciji biblioteke sa njene unutrašnje strane, uz krevete.
„Sve ima svoju funkciju i ništa nije nastalo kao iznuđeno rešenje, samo radi estetike. To je stav koji prati naše projekte i njega možete prepoznati u gotovo svim našim enterijerima. Potreba da se plakari sakriju u zidove je verovatno nastala kao večita težnja i potreba da se životna filozofija izrazi u stavu ‘manje je više’ koja datira još od Mies van der Rohea i ostalih pionira moderne arhitekture.“
Pogled sa galerije je fantastičan. Ogledalo na zidu duplira ionako veliki prostor.
Kuća je spolja crna, a iznutra puna svetla. Spoljašnji omotač kuće je od prve ideje planiran da bude jednoobrazan i na fasadi i na krovu. Drvo se logično nametnulo kao materijal koji se savršeno uklapa u prirodan ambijent. Termotretirani aris – tretiran starom japanskom tehnikom paljenja drveta, kojom ono dobija dugogodišnju otpornost na vremenske uslove, a istovremeno i željenu patinu, se pokazao kao najbolji izbor.
A pogled iz cele kuće fascinira. Kroz velike prozore vidi se bazen i krajolik.
Upitali smo arhitekticu i zašto više kuća u Srbiji nema velike prozore.
„Zapravo, ima puno primera kuća sa velikim staklenim portalima. To više nije retkost u poslednjih dvadesetak godina. Kada je objekat smešten u ovakav ambijent, tako da ima mogućnost otvaranja ka nekom prelepom predelu, treba ga iskoristiti. Pogled ka prirodi i ako ne neposredni, makar vizuelni kontakt sa njom, dokazano odmara organizam i deluje regenerišuće za čoveka. Zato je ovo bila prava odluka. U istom kontekstu je i voda u bazenu, kao tema regeneracije, relaksa i obnavljanja energije“, izlaže nam detalje autorka kuće.
Velika staklena vrata se mogu zatvoriti kliznim žaluzinama, koje takođe igraju bitnu ulogu u arhitekturi objekta. Kad se objekat potpuno zatvori, on je nalik montažnom kontejneru, što nje u startu i bila polazna smernica. Žaluzine imaju ulogu zaštite, naročto noću, kao i potpunog zatvaranja kuće, kad stanari nisu tu.
Za kraj nam je Marina rekla ponešto o izazovima izvođenja objekta s bazenom na planini.
„Izazova je bilo mnogo. Svakako, mnogo je zahtevnije graditi objekat van gradske sredine. Kopao se bunar na prilično velikoj dubini, kako bismo imali vodu uopšte. Sinhronizacija majstora sa instalaterima, koordinacija svih podizvođača odvukla nam je puno vremena. Verujemo da je to i posledica manjka kvalitetne radne snage. Ceo naš tim se trudio da svaki detalj bude ispoštovan do kraja, uz želju da stvorimo oazu mira za korisnike i arhitekturu koja svedoči o vremenu u kome je nastala.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
