Kupatilo. Taj mali hram tišine, pločica i poluosvetljenja, u kom se u mom slučaju ne događa prosvetljenje, već emotivni slom. Na zatvorenoj dasci WC šolje, u društvu mašine koja centrifugira kao da joj život od toga zavisi, ja sedim i plačem. Tiho, naravno. Jer ako dete čuje da plačeš, dobiće traumu. A ako muž čuje, reći će: "Šta ti je sad bilo?" Ništa. Samo sam mama. I ne mogu više.
Nije to ono „ne mogu više“ iz latino serija, dok glavna junakinja teatralno pada na pod. Ovo je više „ne mogu više“ dok pokušavam da skinem zalepljenu šunku s plafona, jer je dete odlučilo da pravi „kišu sendviča“, a pas to sve razdragano prati.
Kad sam postala mama, neko mi je lagano ubacio ideju da ću se „pronaći“, „rasti s detetom“ i „živeti najlepši period života“.
Jesam. Pronašla sam 234 načina da ne spavam. Porasla sam, u kukovima i podočnjacima. I da, živim najlepši period života – kad mi dete zaspi.
Ono o čemu se manje priča jeste da majčinstvo ume da te melje kao stari blender sa tri brzine – sve sporije, sve zaglušenije, ali i dalje radiš jer šta ako staneš?
Tih 7 minuta u kupatilu su moj SPA tretman. Plakanje na rate, sa osećajem krivice gratis. Prvo što pomislim: „Sram te bilo, imaš zdravo dete, krov nad glavom, muža koji (nekad) pomaže…“ A onda se u meni javi ona mala pobunjenička verzija mene i kaže: „Ma jok, ne moraš biti zahvalna svakog minuta. Smara.“
Zamislim kako stojim na TED talk bini i govorim: „Znate, nije problem što sam mama. Problem je što ne mogu više da budem sve – i kuvarica i psiholog i spasilac i glavni zabavljač, dok se pritom ne pretvorim u kamenčić.“
Kada kažeš „Ne mogu više“, ne prestaješ da voliš svoje dete. Prestaješ da voliš to što si izbrisana. Prestaješ da glumiš. Počinješ da postojiš.
Nisi loša mama jer ti dođe da pobegneš. Loša mama si jedino ako stvarno pobegneš i zaboraviš da se vratiš (ili odeš na Maldive bez karte povratka – što sam ozbiljno guglala jedan dan).
Kad završim plakanje, obrišem suze rukavom pidžame i izađem. Dete me dočeka s tragovima čokolade po licu i pitanjem:
„Mama, da li si plakala?“
„Ne, dušo, samo mi je oko upalo nešto… emocionalno.“
Onda me zagrli. I znaš šta? Na trenutak – stvarno mogu opet. Bar dok ne shvatim da mi je šminka završila na zavesi za tuširanje.
Za sve mame koje su danas plakale u kupatilu – niste same. I niste slabe. Samo ste normalne.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
