Bilo je dana kad sam s buvljaka donosila prava umetnička dela koja su u trenutku postajala značajan deo enterijera, a za smešne pare. Nešto takvo pokušala sam da nađem i prošle nedelje, u pohodu na čuvenu pijacu u Zemunu.
Slike, maske, neobični instrumenti, ćilimi, skulpture, satovi… Mozak mi je bio naštelovan. „Lampica“ se upalila već na početku ulice – ispostavilo se na duboreze, ikone u drvetu.
„Ne moraju da budu ikone, možete bilo koju sliku da donesete“, ubeđivao me je prodavac duge brade koja se opirala hirurškoj maski. Umetnik je njegov sin i, bez lažne skromnosti, pravi čuda od drveta. Cena je 5.000 dinara.
Ok, tek smo počeli. Samouvereno sam nastavila nepreglednom ulicom uokvirenom starim stvarima, polovnom odećom, požutelim fotografijama, knjigama… E, knjige!
„Sto dinara komad. Možemo i da spustimo ako ćeš više da uzmeš“, smeškao se punački prodavac, na čijoj „tezgi“ se, koliko sam primetila, prodaju isključivo knjige i lekovi (?!).
Nažalost, nisam našla nijedan naslov koji bi zaintrigirao, ali sam pored prelistala lepu, ukoričenu, doduše malo vlažnu, ilustrovanu enciklopediju koju nisam videla od detinjstva.
Koštala je 100 dinara, a „ove manje knjige“ su po 50. Dobro, nisu baš u savršenom stanju, ali mogu da se nađu i one koje jesu. Kod jednog gospodina sam, na primer, snimila „Cveće zla“ Šarla Bodlera, u tvrdom povezu, za 200 dinara, dovoljno očuvano da bih ga bez blama odnela na poklon.
Pročitajte još:
S druge strane, sliku koju bi neko koga znam voleo da okači na zid – nisam našla u ovom izvlačenju. Ali, nije da ih nema. Pokrivaju sve „popularne“ motive u srpskim dnevnim sobama, od mrtve prirode, preko portreta, do pejzaža jakih boja.
„Velika je 2.000, male su po 1.000“, raspoređivao je mladić tri slike u teškim zlatnim ramovima, tako da mogu lepo da ih vidim. 
Foto:Dragan Mujan/Nova.rs
Jasno mi je šta je hteo da mi pokaže, najbolje idu u kompletu, ali nisu baš moj fazon… A nisu ni one neuramljene koje se prodaju za 100-200 dinara, a koje će ako ih niko ne kupi sutra možda već biti uništene kišom i blatom.
No, dobro, nije da sam morala da kupim nešto. Da jesam, verovatno bi to bila gitara bez žice koja je tužno stajala naslonjena na radijator čekajući da joj neko vrati muziku po ceni od 1.500 dinara.
Ili gramofon, baš onaj na kojem sam kao klinka slušala ploče dok se ne „izližu“ i kojem nije bilo pomoći onomad kad mu je otišla igla. Isti takav ovde košta 200 dinara.
„Stvarno? Samo 200? Pa je l’ radi?“, pitam.
„Iskreno da ti kažem, ne znam“, nasmejao se momak koji ga je prodavao. Fer.
Nekoliko metara niže, žena me je uveravala da gramofon koji prodaje radi, „ne može sad da se proba, ali mogu da joj verujem“. „Cenila sam ga 50 evra, sad je samo 3.000 zbog praznika. Plus uz njega idu i poklon ploče“.
Dotad sam se ipak već ohladila, ali sam usput videla još nekih zanimljivih ploča za po 100 dinara. Pritom, ne računam narodnjačke, ima tu čak i sjajne klasike koju bi svako trebalo da ima u svojoj muzičkoj kolekciji.
A onda mi je pažnju privukla kolekcija starinskih satova, najrazličitijih oblika i stilova. Prodavac ih je već umotavao u vreću i zastao je samo još koji trenutak da me pusti da ih odmerim.
„Cene su od 1.000 dinara pa naviše, kako koji“, kratko je odgovorio, nastavivši da se pakuje. Da, već je bilo kasno. Ali dobro, već sledeće nedelje – nova potraga za blagom u najavi.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
