Filozofija polusenke i tihi enterijer
U svetu u kom su svetlo, jasnoća i digitalni sjaj tako poželjni „Hvalospev senci“ Đunićira Tanizakija stoji kao poetski manifest za jedan drugačiji ugao gledanja. Prvi put objavljen 1933. godine, ovaj kratak, ali sugestivan esej istražuje duboku povezanost između senke, tišine, teksture i atmosfere u tradicionalnom japanskom životu.
Dok arhitektura, umetnost i svakodnevni predmeti na Zapadu postaju sve uglađeniji i osvetljeniji, Tanizaki nas poziva da zakoračimo u polumračne prostorije i posmatramo suptilnu igru prigušenog svetla i slojevite tišine.
Filozofija polusenke
Tanizakijeva osnovna teza je jednostavna, ali radikalna: tama nije odsustvo lepote – ona je njen uslov. Na Zapadu se lepota često povezuje sa jasnoćom, belinom i osvetljenošću.
Ali u tradicionalnoj japanskoj kulturi lepota se otkriva upravo u senci, piše Archiu.com.
Svetlost se ne projektuje već filtrira; objekti se ne prikazuju već naslućuju. Ova estetika prikrivenog uzdiže teksturu, senku i patinu vremena iznad sjaja i uglačanosti.
Japanska čajna soba (čašicu) moćan je primer tog principa. Ove prostorije su namerno male i slabo osvetljene. Svetlost ulazi kroz šodži – prozore prekrivene poluprovidnim papirom koji difuzno prenose svetlost i pretvaraju je u blagi sjaj.
To prigušeno osvetljenje omogućava duboko posmatranje godova drveta, neravne površine čajne činije ili patine na bronzanom priboru. U tom svetu polumraka obične stvari postaju uzvišene.
Šodži, tokonoma i tihi enterijer
Arhitektura tradicionalnih japanskih kuća zasniva se na modulaciji svetlosti. Umesto velikih staklenih prozora ili električnog osvetljenja kuće se oslanjaju na prirodno dnevno svetlo ublaženo preko šodžija.
Ove rešetke prekrivene papirom bacaju toplu, ambijentalnu svetlost koja se suptilno menja tokom dana. Prostorije nisu preplavljene svetlošću; one su blago animirane promenljivim obrascima svetla i senke.
Tokonoma – udubljena niša koja se nalazi u mnogim tatami sobama – ne služi samo kao mesto za izlaganje umetnosti ili sezonskih predmeta već i kao scena za senku. Zavesa ili keramička vaza u tokonomi ne privlače pažnju jakim osvetljenjem već izranjaju iz tame sa tihim dostojanstvom. Taj prostor podstiče introspekciju, poštovanje i uzdržanost.
Materijali koji upijaju svetlost
Jedna od tema koje se ponavljaju u „Hvalospevu senci“ jeste Tanizakijeva sklonost ka starim, matiranim i prirodnim materijalima. Sjajne, reflektujuće površine – naročito one od stakla, hroma ili uglačanog kamena – odbacuje u korist drveta, lakiranog posuđa i ručno pravljenog papira. Ti materijali ne pokušavaju da reflektuju svetlost već da je upiju i ublaže.
Lakirano posuđe, na primer, svoju lepotu crpi iz načina na koji blago svetluca pod svetlom sveće ili u polumraku tradicionalne sobe. Ono ne sija – ono blista. Njegova neravna površina, slojevito formirana tokom vremena, priča priču o upotrebi, istoriji i nezi. Slično tome, drveni stub potamneo od dima i dodira tokom godina nosi tihu snagu. Nije namenjen da bude savršen već da se s njim živi.
Savremeni minimalizam
Duh Tanizakijeve vizije nije nestao sa dolaskom električne energije i industrijalizacije. Zapravo, neki od najcenjenijih savremenih japanskih arhitekata crpe inspiraciju iz principa izloženih u „Hvalospevu senci“.
Tadao Andova „Crkva svetlosti“ možda je najpoznatiji primer. U ovoj minimalističkoj betonskoj strukturi krstasti prorez je isečen u strogi zid. Tokom dana sunčeva svetlost probija se kroz taj otvor, bacajući blistavi krst svetlosti koji se suprotstavlja okolnom mraku. Prostor nije definisan samo arhitekturom već koreografijom svetla i senke u njemu.
Slično tome arhitektura Kenga Kume često koristi prirodne materijale – kedar, bambus i kamen – i filtriranu svetlost kako bi stvorila intimnost i mekoću. Njegove građevine se ne nameću okruženju; one izranjaju iz njega, prihvatajući Tanizakijevu ideju da arhitektura treba da se uskladi sa prirodom i ljudskom percepcijom.
Svetlost i kulturološka percepcija
Tanizakijev esej je i meditacija o tome kako kulturna osetljivost oblikuje ne samo estetiku već i samu percepciju. Zapadne kulture, pod uticajem racionalizma prosvetiteljstva, izjednačavaju svetlost sa znanjem, napretkom i moći. Prostori treba da budu jasno vidljivi, transparentni i dobro definisani.
Nasuprot tome japanska estetika sugeriše da nisu sve istine namenjene da budu otkrivene. Neke je bolje naslutiti, zastrti ili ostaviti u polusenci. Dvosmislenost polumraka otvara prostor za maštu, sećanje i emociju. Umesto da fokusira pogled, ona poziva na difuzniju, kontemplativnu pažnju.
Senke i svakodnevni život
Tanizaki proširuje svoja razmišljanja i van arhitekture i umetnosti, obuhvatajući svakodnevne rituale. On hvali blagi treptaj svetla sveće u odnosu na grubu svetlost sijalica, suptilan miris tamjana naspram sintetičkih parfema, pa čak i tišinu tradicionalnog japanskog toaleta naspram zapadnjačkog.
On žali zbog standardizacije i preosvetljenosti modernog života – ne iz nostalgije već iz uverenja da se nešto suštinsko gubi kada okruženje postane previše izloženo, previše svetlo, previše čisto. Duša, sugeriše on, ne uspeva u uniformnoj svetlosti. Ona čezne za džepovima tišine, topline, senke.
Estetski otpor
Čitanje „Hvalospeva senci“ danas deluje kao suptilan čin otpora. U doba ekrana, LED reflektora i sve jače osvetljenosti Tanizaki nas poziva da se vratimo sporijim, tamnijim i suptilnijim iskustvima koja su oblikovala tradicionalni život. Njegova proza podstiče drugačiji način gledanja – onaj koji vrednuje dubinu više od jasnoće, nagoveštaj više od izjave, tišinu više od spektakla.
To nije poziv na odbacivanje modernosti, već na preispitivanje njenih pretpostavki. Mora li lepota uvek biti svetla? Mora li jasnoća uvek nadvladati misteriju? Ne bismo li mogli da povratimo deo senke, ne kao tame koju treba prognati, već kao prostora u kom mogu izroniti poetično, emocionalno i sveto?
Povratak senci
„Hvalospev senci“ Đunićira Tanizakija je u svojoj suštini ljubavno pismo svetu u kom je lepota suptilna, iskustvo slojevito, a senka izvor značenja. Kroz svoju elegantnu prozu, on nas podseća da svetlost nije jedini medij kroz koji se svet otkriva. Ponekad upravo u senci vidimo najjasnije.
Za arhitekte i dizajnere današnjice ovaj esej ne predstavlja samo istorijski uvid već i putokaz za budući rad. U vremenu kada tehnološka rešenja često nadjačavaju ljudsko iskustvo tiha mudrost senke može nam pomoći da oblikujemo prostor – i život – koji dublje rezonuje.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
