Ime Zorana Jedrejčića je poznato ljudima koji vole dizajn i lepe komade nameštaja. Ovaj nagrađivani dizajner i umetnički direktor iz Splita ima zaista bogatu karijeru, a zbog ljubavi se preselio u Beograd. Njegov studio eklektičnog stila prostire se na 150 kvadrata i izgleda fenomenalno.
Zoran Jedrejčić, renomirani industrijski dizajner je sarađivao s brojnim poznatim brendovima, od regionalnih do svetskih, a neki od njih su: 3M, Artisan, Molteni&C, Dada Cucine, Fratelli Guzzini, Gir, Nambe‘, Segis, Superfos, Volumen, Woak, Zavar. Dugačak je i spisak nagrada koje je u svojoj karijeri primio (Red Dot – Best of the Best, IF Design Award, Design Plus, Compasso d‘Oro..), a isto tako i broj prestižnih muzeja u kojima je izlagao (MAK Wien, MART Rovereto, ICA Boston, MoMA NY, Ozone Centre Tokyo).
On je za Jutarnji.hr podelio detalje o svom životu, karijeri i Beograđanima.
Rođen je 1970. u Splitu gde je završio osnovnu i srednju školu. Sa pojmovima dizajna i industrijskog dizajna se sreo u srednjoj školi.
„Tamo negde pri kraju trećeg-četvrtog razreda srednje škole slučajno je došlo do zamene profesorke iz istorije umetnosti koja je išla na porodiljsko. Na njeno mesto je došao jedan mladi profesor iz Sarajeva koji nam je počeo pričati o dizajnu i industrijskom dizajnu. I navodio primere, ne znam, Enza Marija ili Filipa Starka i ja sam se u radove Enza Marija ili Philippea Starcka zaljubio. I došao sam kući i rekao sam mami da ja hoću biti „desinger“. Znači nisam znao ni pravilno izgovoriti. Mama i brat me još uvek zafrkavaju da sam „desinger“. Zahvaljujući odsutnosti profesorke promenilo se i nešto u meni. Jer najpre sam hteo da budem arhitekta, ali onda me to povuklo. Presudna stvar se dogodila u vozu. Naime, moj najbolji prijatelj, koji je išao da studira, koji je hteo da upiše u Zagrebu industrijski dizajn, odjednom se predomislio i rekao da će on ipak studirati arhitekturu i onda sam ja rekao da ću ja studirati dizajn. Tako da je do nekih preokreta došlo sasvim slučajno“, priča Zoran Jedrejčić za Jutarnji.
U nekom trenutku se iz Zagreba preselio u Firencu, pa u Milano, gde je ostao oko 13 godina.
„Moj ceo put – od početka, znači početka devedesetih, do dolaska u Beograd 2012. proveo sam u Italiji, i to delom u Firenci i većim delom u Milanu. U ovom svetu dizajna mislim da je i dalje Milano centar te industrije, delom i London, ali ne postoji dizajnerski grad na svetu koji vam profesionalno može ponuditi više nego Milano“, kaže on.
A onda je pre 12 godina stigao u Beograd.
„U Beograd sam se preselio zbog supruge. Ona je Beograđanka, htela je da živi u Beogradu, a i ja sam se, da budem iskren, malo zasitio. Italija, pogotovo Milano, melje ljude. Taj ritam je bio ubitačan. Istroši vas. A i ja sam Dalmatinac i imamo nekih sličnosti s Italijanima, ali su mi falili drugačiji odnosi s ljudima, falio mi je naš crni humor. U Beograd sam stigao prestravljen jer nisam znao šta ću. Nisam bio pripremljen. Možda će zvučati malo čudno, ali za vreme tog boravka u Milanu i rada s nekim internacionalnim kompanijama nisam baš previše obraćao pažnju na našu regiju. U smislu da mi nije baš u glavi bilo da se vratim. Ja sam hteo da nastavim karijeru negde drugdje, ne znam, u Engleskoj, Danskoj ili tako negde, ali ta nostalgija me počela pucati. Upoznajem suprugu, dolazim u Beograd, oduševim se gradom i potencijalom i ludošću jer su oni skoro kao Splićani: ‘Pokazaćemo mi da možemo…’ I duhoviti su, gostoljubivi. Osim supruge Ane, dizajnerke tekstila, ovde živim sa svojom decom, sinom Jugom i ćerkom Laviniom.“
U Beogradu je, kako kaže, odmah našao posao kao profesor na akademiji i predavao je dizajn namještaja. To mu je malo otvorilo i dalo širu sliku potencijalnih ljudi s kojima bi mogao da sarađuje. Paralelno s tim je podigao nekoliko brendova u Srbiji, a 2015. je postao umetnički direktor Beogradskog sajma. Danas u Beogradu ima svoju firmu koju vodi sam iz studija koji se prostire na 150 kvadrata.
„Studio je uređen tako da se vidi da je dizajner sebi projektovao studio. Znači, studio je pun tih nekih prototipa koje sam ja tokom godina radio. Tako da ima jako puno mojih proizvoda, ali ima i Sottsassovih proizvoda, Castiglionija, stvari koje sam doneo iz Italije, sedimenata mog života. Kad pogledate moj studio, vidite da je to dizajnerski studio.
U stanu pak uglavnom imamo puno drvo. I tu sam ja napravio grešku jer stan je poslednji put napravljen, mislim uređen, pre nego što su došla deca. I to sad znači da je svaki komad nameštaja od raznih tih regionalnih proizvođača oblepljen ili je iscrtan, ali zapravo to posle nekog vremena daje neku dragost prostoru. I onda smo nakon nekog vremena uveli Ikeu. Kako bi Zlatan Ibrahimović rekao: „Bogataši ne kupuju u Ikei, ali pametni ljudi kupuju.“ Mislim da je ona sjajna tampon-zona. Da im damo neke druge mamce da ne razbijaju najvrednije stvari. Studio je mesto gdje sam imao mogućnost slobodno se izraziti, dok je kuća više funkcionalna. Studio malo liči na muzej.“
*
Pratite nas i na društvenim mrežama:
