Zuri u ekran, nešto povremeno promrmlja sebi u bradu, retko kad veže celu rečenicu… Sve više dece danas tako komunicira - bez reči. Zašto je tako i šta učiniti da se stvari poprave, za Zadovoljnu priča pedijatar Brana Racić.
Poslednjih 10 godina deca sve više imaju problem s govorom
„Činjenica je da poslednjih 10 godina deca sve više imaju problem s govorom, i sa čitanjem, i sa pisanjem. Izuzev onih koja imaju ozbiljne zdravstvene poremećaje, pretpostavka je da deca danas sve manje govore jer nemaju dovoljno stimulacije. Utisak moj i mojih kolega je da roditelji, zbog današnjeg tempa i načina života nemaju mnogo vremena da se bave decom“, pedijatar Brana Racić za Zadovoljnu.
Kao što već znamo deca sve manje vremena provode igrajući se napolju, a dosta su upućena na mobilne telefone, tablete i televiziju.
„To su slike uglavnom bez emocija, one koje ih ne stimulišu da govore. Kad se okrenu nekoj drugoj aktivnosti, nije im zanimljivo jer su naviknuti na ovaj način zabave.“
Ni knjige više nisu u modi.
„Problem je i što je sve manje onih koji deci čitaju slikovnice, knjige, a malo se boravi i u prirodi“, navodi naša sagovornica.
Pandemija ostavlja trag
Da sve bude još gore, trag je ostavila i izolacija zbog korone koja je trajala i previše.
„Taj problem je zbog pandemije sada još više izražen. Prethodno je bio slučaj da dečaci kasnije progovore, međutim, sada već to primećujemo kod devojčica.“
Pritom, kod takozvanih korona beba, tj. dece rođene za vreme pandemije, već su primetne i neke posledice.
„Zbog izolacije i manjka kontakta s drugim ljudima, ali i zbog maski, oni su više uplašeni na pregledima. Sa strahom reaguju na nepoznate ljude, jako su uznemireni, plaču.“
Upornost daje rezultate
Brana Racić kaže da se već oko druge godine kod deteta vidi ako postoji neki problem s govorom i da se u tom slučaju odmah treba posvetiti rešenju.
„Tačno se zna u kom uzrastu dete šta treba da govori. Prvo kreću slogovi sa oko godinu, godinu i po dana. Zna se i kad treba da se izgovaraju cele reči, pa da sklapaju kratke rečenice, a već sa pet godina moraju da izgovaraju sva slova. Desi se da je to kod nekog deteta kasnije, a s druge strane neka deca od dve i po godine fantastično tečno govore. Ako zatreba, dete se po potrebi šalje na dodatna ispitivanja. Ipak, dobro je što u velikom procentu uporan rad daje rezultate“, kaže naša sagovornica i dodaje da treba nastaviti i kada bude primetan prvi napredak – sve dok se problem ne reši.
Sve emocije u jednu reč
S druge strane, kod starije dece je primetan oskudan fond reči. I tu se opet vraćamo na tablete i telefone.
„Ne čitaju knjige, lektire. Sve se svodi na taj moderan vid komunikacije. Nažalost, osnovci su vrlo rano na društvenim mrežama i odatle usvajaju i model ponašanja i rečnik. Onda deca izražavanje osećanja i razmišljanja svedu na jednu reč, na primer super, kul, ekstra, i na smajlije.“
Da bi se ova ružna slika popravila, da bi mališani čavrljali i brbljali, a ne bili učaureni, s tek pokojom reči, potreban je rad svih.
„Deluje da ni sami roditelji nisu edukovani šta treba da rade i kako da pomognu deci, pa traže savete od nas pedijatara. A da bi zaista bilo bolje, treba da pomognu svi – i roditelji, i ljudi iz okruženja, i defektolozi i logopedi“, zaključuje pedijatar Brana Racić.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
