Zašto nikada ne treba da pitate žene da li doje

Maša Đurić Foto: Privatna arhiva

Na druženju sa prijateljima u sred moje trudnoće nametnula se tema dojenja. Nismo mnogo odmakli u razgovoru i piću kada je drug izgovorio rečenicu koja je pretila da okonča naše prijateljstvo: "Zašto je rađala, ako neće da doji?"

Pre nego što sam odlučila da zatrudnim, nisam ništa znala o bebama, pa mi je sa novim mamama koje su nicale oko mene falilo tema za razgovor. Tako sam sa jednu, tada sveže porođenu prijateljicu pitala: „A je li ti dojiš?“ na šta je ona odgovorila: „To si me sad pitala i nikad više“. Moje pitanje, koje sam tako lupila, bilo je tu samo da popuni tišinu, jer me njena proizvodnja mleka stvarno nije interesovala niti je ikako uticala na moj život. Njena reakcija je za mene bila prva naznaka o tome koliko često tuđi nosevi završe u našim grudima i koliko je mnogim ženama to bolna tema.

Od prvog dana trudnoće razmišljala sam o tome da li deo tela koji je toliko važan za osećaj moje seksualnosti mogu da stavim u funkciju prehrane? Kako će moje landarave sise po kući iz kojih curi mleko da utiču na odnos sa mojim mužem? Da li ću uopšte imati mleka? Da li ću se osećati kao robinja, prikovana za fotelju za dojenje? Da li ću zbog toga biti besna na svoje dete? Šta će biti kada počnem da radim? Da li će me boleti? Da li sam loša majka ako i pored mleka koje moje telo proizvodi, ja izaberem adaptirano mleko?

Pored unutrašnjeg dijaloga koji sam vodila, morala sam da vodim i spoljašnji. Drug sa početka ovog teksta pokušao je da mi objasni svoj stav: „Ali ja uopšte nemam problem da ti sutra dođeš sa bebom i ovde kod mene dojiš“. E baš ti hvala, baš jedva čekam da sedim kod tebe na kauču i mašem svojom sisom iz koje prska mleko! To što smo se izborili da „beba bira gde“ ne znači da je mama izgubila pravo izbora.

Iz razgovora u razgovor shvatila sam da ne postoji nikakva svest o pravu žene o tome da li će i kako da doji i ozbiljno sam počela da zagovaram nedojenje, kako bih – u slučaju da ne mogu da dojim iz bilo kog razloga imala oko sebe manje onih koji me osuđuju. Moja kampanja zbunila je i najbliže. Majka mog muža nije razumela zašto govorim o tome da neke žene ne doje, pa me je bojažljivo pitala: „A ti, je li planiraš da dojiš?“

„Planiram, ali ako ne budem mogla ili mi se ne svidi – neću dojiti“. Moj odgovor ju je očigledno zabrinuo kada je narednih sat vremena pričala o benefitima dojenja. “Znam”, pokušavala sam da objasnim, “na Netfliksu ima super dokumentarac o dojenju – zamislite sadržaj majčinog mleka se razlikuje u odnosu na to da li doji muško ili žensko dete”, dodala sam sa oduševljenjem da pokažem da sam zainteresovana da bebu hranim besplatnom tečnošću koju će moje telo da proizvodi.

No, količina upita za moje dojke se utrostručila nakon što sam se porodila. Od prijateljica koje suptilno otvore ovu temu – bace pogled na grudi i pitaju je li sve okej, do znatiželjnih koji bi najverovatnije da me stisnu za sisu, ali pošto to baš nije prihvatljivo, onda bez blama pred grupom ljudi pitaju: „A je li osećaš kako ti nadolazi mleko, jesu li ti tvrde sike?“

Ljudi valjda sebi daju za pravo da ispituju o najintimnijem delu tela, kao da na bilo koji način stanje mojih grudi utiče na njihove živote. Pa čak i onda kada su krvni srodnici sa mojom ćerkom – čak ni tada ih se ne tiče da li moje sise rade ili ne. Svakako moje dete neće ostati gladno.

To dokazuju i redovni pregledi i merenja na koje uvek odlazim u strahu – da li sam „dojeći na zahtev“ uspela da prepoznam svaki zahtev mog deteta? Pisala sam o tome kako sam u porodilištu imala problem – da je beba izgubila previše na kilaži, pa su morali da joj daju dohranu pa je to za mene i dalje trauma. Na pregledu za mesec dana, doktorka računa: „Sad smo 4110, dakle 870 grama za mesec dana! Super! Idealno za dojenu bebu. Ovi što jedu formulu, oni se ugoje više. Ali tad vam beba bude velika ali ne nužno i zdrava. Ipak je majčino mleko najbolje.“ Dok ona to izgovara osećam se kao super heroina, jer dojiti dete jeste super moć.

Evo objašnjenja zašto je to super moć za sve one koji nam govore da je „dojenje jednostavno“, da „svaka žena mora da ima mleka i da doji“, da „samo treba da se potrudiš“, da ionako „priroda sve radi sama“. Ne radi. S razlogom postoje kursevi dojenja, stručnjaci za laktaciju, podrška prilikom dojenja u porodilištima – zato što dojenje nije jednostavno. Osim što psihički može biti teško, često je i bolno a svakako je komplikovano. Neke žene imaju uvučene bradavice, neke nerazvijene mlečne žlezde, neke bebe ne mogu lepo da uhvate dojku, neke to rade nepravilno, pa naprave rane na bradavicama koje onda krvare… Nekad beba nije sa vama prvih dana života, pa se ne uspostavi laktacija, nekad bebe uđu u štrajk – odbijaju da jedu, a nekad žene jednostavno moraju da se vrate poslu.

Čak je i za žene koje su uspele da doje to značilo sate provedene u masiranju dojki, izmlazavanju mleka, hladnim/toplim oblogama, kursevima, posetama patronažnih sestara koje su izmlazavale, masirale… Da ne govorimo o tome da dojenje kod nekih beba traje i po 30 minuta do sat vremena, da bebe nekad traže da jedu na svakih sat ili dva sata, da isključivo dojenje znači da je majka jedina koja može da nahrani bebu, a to je u prvim mesecima – na minimum svaka tri sata, zbog čega su žene neispavane i frustrirane a na sve to ne mogu da se opuste uveče uz čašu vina.

U nebrojano mnogo situacija sam poželela da kažem „zajebi ovo, daj formulu“ – sigurno je jeftinija od svih preparata koje sam kupila da sebi pomognem u procesu dojenja (kremice, pumpe, lažne bradavice, ulja za masažu, plaćene posete i konsultacije sa laktacijskim stručnjakinjama), a svakako je jednostavnija. Kraće traje, može i muž da je hrani, zapravo može bilo ko da je hrani. Hrani se onda na tri sata, a ne kad god beba poželi.

Zato se svakog dana koji izdržim hraneći bebu mlekom koje sam proizvela osećam kao boginja. Osećam se svemoćno. Društvo mi govori da sam prava majka. Jer dojim. Ali kako se osećaju žene koje nisu mogle ili nisu želele da doje? Pitala sam nekoliko njih i ovo su mi rekle: „To je pakao emotivnih rolerkostera, osećaš nemoć, tugu, ranjivost.“ „Osećaš se da nisi sposobna, da obezbediš hranu svom detetu.“ „Stalno sam mislila da sam loša majka.“ „Imala sam osećaj niže vrednosti jer mora dohrana.“

Pa pre nego što počnete da ispitujete žene o njihovim sisama setite se ovoga i jednostvno – promenite temu.