Veliki broj studija pokazao je da kad se pojača gledanje televizije ili igranje video igara, IQ i kognitivni razvoj opadaju. Pogođeni su stubovi naše inteligencije: govor, koncentracija, pamćenje i kultura (definisana kao korpus znanja koji nam pomaže da organizujemo i razumemo svet). Na kraju, ovi uticaji dovode do značajnog pada uspeha u školi.
Deca rođena u doba interneta su „prva generacija sa nižim kvocijentom inteligencije od njihovih roditelja“. „Prosto nema opravdanja za ono što činimo našoj deci“, kaže francuski neuronaučnik Mišel Demurže.
On smatra da digitalni uređaji negativno utiču na razvoj mozga dece.
„Mi im ugrožavamo budućnost“, kaže on za BBC.
To je kontroverzna tvrdnja, koju je izneo u najnovijoj knjizi provokativnog naslova „Fabrika digitalnih kretena“.
Njegov izbor reči je možda surov, ali Demurže kaže da njegove stavove potkrepljuju provereni podaci.
Kao direktora istraživanja na francuskom Nacionalnom institutu za zdravlje i eksperta na tom polju koji je radio na nekim od najslavnijih svetskih univerziteta – kao što su MIT i Kalifornijski univerzitet u SAD – njegova knjiga je pokrenula veliku raspravu oko odgajanja i vaspitavanja dece.
Ali on uživa izvesnu popularnost i izvan akademskog sveta: Fabrika digitalnih kretena je bestseler u Francuskoj i prevedena je na italijanski i španski, prenosi Zelena učionica.
Jedan od najupečatljivijih argumenata iz knjige je da „digitalni domoroci“ – deca rođena nakon popularizacije interneta – imaju niži kvocijent inteligencije od njihovih roditelja.
Demurže kaže da je pre „digitalnih domorodaca“ svaka nova generacija nadmašila prethodnu, a za BBC je odgovorio na neka pitanja,
Da li su današnji mladi prva generacija u istoriji sa nižim kvocijentom inteligencije od prethodne?
Jesu. Kvocijent inteligencije se meri standardnim testom. Međutim, to nije „zamrznuti“ test – on se često revidira. Moji roditelji nisu radili isti test kao i ja, na primer, ali grupa ljudi može da dobije da radi stariju verziju testa.
Radeći to, istraživači su primetili u mnogim delovima sveta da kvocijent inteligencije raste od generacije do generacije. To je nazvano „Flinovim efektom“, po američkom psihologu koji je prvi opisao ovaj fenomen.
Ali taj fenomen je nedavno u nekoliko zemalja počeo da se preokreće. Istina je da na kvocijent inteligencije umnogome utiču faktori kao što su zdravstveni sistem, školski sistem i ishrana. Ali ako uzmemo zemlje u kojima su društveno-ekonomski faktori prilično stabilni decenijama, videćemo da je „Flinov efekat“ počeo da jenjava.
U tim zemljama, „digitalni domoroci“ su prva deca koja imaju niži kvocijent inteligencije od njihovih roditelja. To je trend koji je zabeležen u Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Holandiji, Francuskoj…
Čini se da se „Flinov efekat“, održivi porast inteligencije iz generacije u generaciju od četrdesetih godina prošlog veka, preokrenuo u nekoliko zemalja
Da li ovaj pad IQ-a izaziva korišćenje digitalne tehnologije?
Nažalost, još nije moguće utvrditi konkretnu ulogu svakog faktora, uključujući, na primer, zagađenje (naročito ranu izloženosti pesticidima) ili izloženost ekranima.
Ono što pouzdano znamo jeste da vreme koje dete provodi ispred ekrana ima značajan uticaj na IQ, čak i ako ono nije jedini krivac. Veliki broj studija pokazao je da kad se pojača gledanje televizije ili igranje video igara, IQ i kognitivni razvoj opadaju. Pogođeni su stubovi naše inteligencije: govor, koncentracija, pamćenje i kultura (definisana kao korpus znanja koji nam pomaže da organizujemo i razumemo svet).
Na kraju, ovi uticaji dovode do značajnog pada uspeha u školi.
A zašto korišćenje digitalne tehnologije ima taj efekat?
Uzroci su takođe jasno identifikovani: pad kvaliteta i kvantiteta interakcije sa porodicom, koja je ključna za jezik i emotivni razvoj.
Došlo je i do pada vremena posvećenog drugim aktivnostima koje obogaćuju nečiju ličnost (domaći zadaci, muzika, umetnost, čitanje, itd.); ometanje sna, koji je kvantitativno skraćen a kvalitativno narušen; prekomerna stimulacija pažnje, što dovodi do poremećaja koncentracije, učenja i impulsivnosti; nedovoljna stimulacija intelekta, što sprečava mozak da ostvari svoj puni potencijal; i naglašeno sedentarni način života koji, uz telesni razvoj, utiče na to kako se razvija mozak.
Kakvu štetu ekrani čine neurološkom sistemu?
Mozak nije „stabilan“ organ. Njegove „konačne“ karakteristike zavise od iskustva.
Svet u kom živimo i izazovi sa kojima se susrećemo modifikuju i njegovu strukturu i funkcionisanje, a neki delovi mozga postaju specijalizovani, neke mreže nastaju i jačaju, neke se gube, neke postaju deblje, neke tanje.
Primećeno je da vreme provedeno pred ekranom u rekreativne svrhe odlaže anatomsko sazrevanje mozga i njegovu funkcionalnost u okviru različitih kognitivnih mreža povezanih sa jezikom i pažnjom.
Mora da se naglasi da ne hrane sve aktivnosti razvoj mozga istom efikasnošću.
Šta to znači?
Aktivnosti vezane za školu, intelektualni rad, čitanje, muziku, umetnost, sportove i tako dalje imaju mnogo veću snagu da struktuiraju i hrane mozak nego rekreativni ekrani.
Potencijal za plastičnost mozga je ekstreman tokom detinjstva i adolescencije. Nakon toga, on kreće da jenjava. Ne nestaje, ali postaje mnogo manje efikasan.
Mozak može da se poredi sa plastelinom. Isprva, on je vlažan i lako je vajati sa njim. Ali vremenom postaje suvlji i mnogo teži za oblikovanje.
Problem sa ekranima, pogotovo ako deca u njih bulje iz rekreativnih razloga, jeste da oni menjaju razvoj mozga naše dece i osiromašuju ga.
Jesu li svi ekrani podjednako štetni?
Niko ne govori da je „digitalna revolucija“ loša i da je treba zaustaviti. Ja prvi provodim dobar deo radnog dana sa digitalnim alatkama. A kad je moja ćerka krenula u osnovnu školu, počeo sam da je učim da koristi neke softvere i kako da traži informacije na internetu.
Da li đake treba učiti osnovnim kompjuterskim veštinama i alatima? Da, naravno.
Isto tako, može li digitalna tehnologija biti relevantno oruđe u pedagoškom arsenalu nastavnika? Naravno, ako je sastavni deo strukturalnog obrazovnog projekta i ukoliko upotreba određenog softvera efikasno promoviše prenos znanja.
Međutim, kad stavite ekran u ruke deteta ili adolescenta, gotovo uvek prevagne rekreativna upotreba koja najviše osiromašuje. To uključuje, redosledom važnosti: televiziju, koja ostaje ekran broj jedan za sve uzraste (filmovi, serije, spotovi, itd.); potom video igre (uglavnom akcione i nasilne), i konačno, u vreme adolescencije, mahnito i beskorisno samoizlaganje na društvenim mrežama.
Koliko vremena obično deca i mladi provedu ispred ekrana?
U proseku, skoro tri sata dnevno za dvogodišnjake, oko pet sati za osmogodišnjake i više od sedam sati za adolescente.
To znači da pre nego što navrše 18 godina, naša deca provedu ekvivalent od 30 školskih godina ispred rekreativnih ekrana ili, ako tako više volite, 16 godina punog radnog staža!
To je prosto suludo i neodgovorno.
Koliko vremena bi deca trebalo da provode ispred rekreativnih ekrana?
Važno je uključivati decu. Njima mora da se kaže da rekreativna upotreba ekrana oštećuje mozak, narušava san i ometa ovladavanje jezikom, slabi uspeh u školi, narušava koncentraciju i povećava rizik od gojaznosti, itd.
Neke studije su pokazale da je deci i adolescentima lakše da slede pravila u vezi s ekranima kad su im objašnjeni razlozi za to i kad se ozbiljno priča s njima o tome.
Opšta ideja je sledeća: u svakom uzrastu, što manje to bolje.
Preko tog opšteg pravila, konkretnije smernice mogu da se pruže na osnovu detetovog uzrasta.
Pre šeste godine, ideal je nemati nikakvu izloženost ekranu (što ne znači da s vremena na vreme ne možete da pogledate crtaće zajedno sa decom).
Što su ranije tome izloženi, veći je negativni efekat i rizik od daljeg preteranog konzumiranja.
Od šeste godine, ukoliko je sadržaj primeren i deca dobijaju dovoljno sna, upotreba može da poraste na pola sata dnevno, čak i sat, bez značajnih negativnih posledica.
Druga relevantna pravila su: bez ekrana ujutro pre odlaska u školu, ništa uveče pred odlazak na spavanje ili kad su sa drugim ljudima.
I, iznad svega, bez ekrana u sobi u kojoj se spava.
Ali teško je reći našoj deci da su ekrani problem kad mi, kao roditelji, konstantno provodimo vreme na našim telefonima ili za gejmerskim konzolama.
Zašto su mnogi roditelji nesvesni opasnosti ekrana?
Zato što su informacije koje se roditeljima daju nekompletne i pristrasne. Glavnotokovski mediji su prepuni nepotkrepljenih tvrdnji, propagande koja dovodi u zabludu i netačnih informacija.
Neusklađenost između medijskih sadržaja i naučne realnosti često je uznemirujuća, ako ne i izluđujuća. Ne želim da kažem da su mediji neiskreni: razdvajanje žita od kukolja nije lako, čak ni za iskrene i savesne novinare. Ali digitalna industrija generiše svake godine milijarde dolara zarade. I, očigledno, deca i adolescenti su veoma unosni resurs.
A za kompanije vredne milijarde dolara, lako je pronaći naučnike koji im ugađaju, posvećene lobiste i entuzijastične trgovce sumnjom.
Daću vam jedan primer.
Nedavno je jedan psiholog, navodno ekspert za video igre, objašnjavao na raznim medijskim platformama da ove igre imaju pozitivne efekte, da ne bi trebalo da se satanizuju, da neigranje čak može da bude hendikep za budućnost deteta, da najnasilnije igre mogu da imaju terapeutski efekat i da ublažavaju bes igrača, i tako dalje.
Problem je u tome što nijedan od novinara koji su intervjuisali ovog „stručnjaka“ nije pomenuo da on radi za industriju video igara.
A to je samo jedan primer od mnogih koji su opisani u mojoj knjizi.
Ali mislim da ima prostora za nadu. Vremenom je sve teže poricati stvarnost.
Ali ima studija koje pokazuju, na primer, da video igre pomažu deci da ostvare bolje rezultate u školi… Dozvolite mi da budem otvoren: to je čista glupost. Ta ideja je istinsko remek-delo propagande. Uglavnom je zasnovana na nekoliko izolovanih studija sa lošim podacima, koje su objavljene u sekundarnim časopisima i koje često protivreče jedna drugoj.
U zanimljivoj eksperimentalnoj istrazi, gejmerske konzole su date deci kojoj dobro ide u školi. Posle četiri meseca, otkriveno je da više vremena provode igrajući a manje radeći domaći. Njihove ocene su opale za oko 5 odsto – što je mnogo za samo četiri meseca!
U jednoj drugoj studiji, deca su morala da nauče spisak reči.
Sat kasnije, nekoj deci je dopušteno da igraju video igru sa automobilskim trkama. Dva sata kasnije, išla su na spavanje. Narednog jutra, deca koja nisu igrala sećala su se 80 odsto lekcije, za razliku od 50 odsto kod igrača. Autori studije su ustanovili da igranje igara utiče na san i pamćenje.
Šta mislite kakvi će pripadnici ove digitalne generacije biti kad odrastu?
Često čujem da digitalni domoroci imaju „drugačije“ znanje.
Ideja je da su, iako pokazuju manjkavosti u rečniku, pažnji i znanju, veoma dobri u nekim „drugim stvarima“. Pitanje je kako se definišu te „druge stvari“.
Razne studije ukazuju na to da, za razliku od opšteg verovanja, nisu veoma dobri sa kompjuterima. Izveštaj Evropske unije čak objašnjava da njihova nisko digitalno znanje ometa njihovo usvajanje digitalnih tehnologija u školama.
Druge studije pokazuju da nisu veoma efikasni u obradi i razumevanju ogromne količine informacija dostupnih na internetu.
Šta im onda uopšte preostaje?
Očigledno su veoma dobri u korišćenju osnovnih digitalnih aplikacija, kupovini proizvoda onlajn, skidanju muzike i filmova, itd.
Mene ta deca podsećaju na onu koju je opisao Oldos Haksli u slavnom distopijskom romanu Vrli novi svet: zavedeni glupom zabavom, lišeni jezičkih veština, nesposobni da razmišljaju o svetu, ali zadovoljni svojom srećom u životu.
Da li neke zemlje počinju da usvajaju zakone o korišćenju ekrana?
Da, naročito u Aziji. Tajvan, na primer, smatra da je preterano korišćenje ekrana oblik zlostavljanja deteta.
Usvojio je zakon koji određuje visoke novčane kazne za roditelje koji izlože dete mlađe od 24 meseca bilo kakvoj digitalnoj aplikaciji i koji ne ograničavaju vreme provedeno pred ekranima za decu između dve i 18 godina.
U Kini, vlasti su preduzele drastične mere da regulišu konzumiranje video igara među maloletnicima: deca i adolescenti više ne smeju da se igraju noću (između 22:00 i 08:00) ili da prekorače 90 minuta dnevne izloženosti tokom radne nedelje (produžene na 180 minuta vikendima i školskim praznicima).
Mislite li da je dobro što postoje zakoni koji štite decu od ekrana?
Ne volim zabrane i ne želim da mi bilo ko govori kako da vaspitavam svoju ćerku.
Međutim, očigledno je da vaspitne odluke mogu slobodno da se donose samo kad su informacije koje se pružaju roditeljima iskrene i kompletne.
Mislim da bi fer kampanja informacija o uticaju ekrana na razvoj sa jasnim smernicama bila dobar početak: nema ekrana za decu do šest godina a i tada ne više od 30-60 minuta dnevno.
Ukoliko ova digitalna orgija, kako je vi nazivate, ne prestane, šta možemo da očekujemo?
Povećanje društvenih nejednakosti i sve veću podelu našeg društva na manjinsku decu sačuvanu od ove „digitalne orgije“ – takozvane Alfe u Hakslijevom romanu – koja će posedovati uz pomoć kulture i jezika svo oruđe neophodno da razmišljaju o svetu i da ga promišljaju, i većinsku decu s ograničenim kognitivnim i kulturološkim oruđem – takozvane Game iz Hakslijevog romana – nesposobnu da razume svet i ponaša se kao prosvetljeni građani.
Alfe će pohađati skupe privatne škole sa „pravim“ ljudskim nastavnicima.
Game će ići u virtuelne državne škole s ograničenom ljudskom podrškom, gde će biti dojeni pseudo-jezikom sličnim Orvelovom novogovoru i učeni osnovnim veštinama srednjih ili nižih tehničara (ekonomske projekcije kažu da će ovaj tip posla biti prezastupljen u radnoj snazi sutrašnjice).
Tužan svet u kome će se, kao što je to rekao sociolog Nil Postman, oni zabavljati do smrti. Svet u kom će, preko stalnog i zaglupljujućeg pristupa zabavi, naučiti da vole svoju servilnost.
Izvinite što nisam pozitivniji.
Možda (i nadam se da) grešim. Nema opravdanja za ono što radimo našoj deci i kako ugrožavamo njihovu budućnost i razvoj.
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
