Pronalazim u svojoj radosnici rukopisom moje majke: “Kad smo izašli iz porodilišta ukinut je noćni podoj i spavala je celu noć od 20h do 8h”. Ona bi tačno bila razapeta danas da ovako nešto uradi.
Iz godine u godinu imamo nova saznanja o tome kako bebe funkcionišu što dovodi do toga da se pravila u vezi sa bebama stalno menjaju. Sve ono što je važilo za mene pre 30 godina apsolutno je neprimenjivo na mojoj bebi. U tom ludilu između internet kurseva i iskustava naših majki i svekrva – nove mame mogu samo da polude. Ja sam bila na dobrom putu da mi se to desi.
To kako se “sve promenilo” najbolje je opisala patronažna sestra koja nas je posetila prvog dana po izlasku iz porodilišta. “Znate, bebu tek za koji dan možete da kupate, a možete i da sačekate da otpadne pupak. Nekad su se bebe kupale svakog dana, sada je preporuka dva do tri puta nedeljno. Takođe, kada mažete kremice – nemojte ono kako su vas majke mazale u Pavlovićevu mast pa da se sijate skroz, nego tanak sloj u pelenskoj regiji, ali i to ne prilikom svake promene pelene, nego par puta dnevno.”
Muž i ja smo klimali glavom jer su nam ove informacije već bile poznate iz literature koja nam je prošla kroz ruke u proteklih devet meseci. Od “Doktora Spoka” (ali ono izdanje gde su ga naterali da izbaci da je povremena cigareta i alkohol za majku sasvim okej) pa preko novih Larusovih vodiča za bebe, naravno nezaobilazne “Šta da očekujete dok čekate bebu” domaćeg portala Halo beba, kao i bebećih aplikacija, poput Baby+ – čitali smo sve, ali uvek obraćajući pažnju na izvor.
Međutim i meni je, kao i svim novopečenim majkama, Instagram uvek bio pun stručnjakinja iz oblasti podizanja dece (dule, laktacijske sestre, patronažne sestre…) sa različitim školama mišljenja. Tu sam počela da upadam u ludila.
PROIZVODI ZA BEBE
Prvi put se upoznajem sa brendovima koji prave bebeću kozmetiku, ne znam za koje da se opredelim i pravim grešku života – pitam Instagram za mišljenje. Dosta majki deli neka svoja iskustva, pominju se novi drogerijski brendovi koji su povoljniji a jednako dobri. Ali dosta ljudi me upućuje na profil gospođe koja analizira sastojke svih proizvoda pa tako i bebećih. Neke bebeće kreme stranih proizvođača karakteriše kao “dokazano kancerogeni formaldehid”. Ne znam šta je formaldehid ali znam šta je kancerogeno, upadam u paniku – pa ako ne možemo verovati skupim bejbi proizvodima, čemu onda da verujemo? Da li sada moram da čitam deklaraciju na svakom proizvodu i analiziram i tako donosim odluku? Pošto nemam toliko vremena – ne samo da čitam, nego da saznam šta su tačno ti sastojci, biram da poverujem ovom profilu i naravno kupujem sve proizvode koji su tu označeni kao bezbedni. Jer neću valjda detetu kancer da navučem?! Krema za pelensku regiju 750 dinara, kupka – na popustu 1500, vlažne maramice 400 dinara. Kupujem proizvode koji su i po pet puta skuplji od onih koje smo mi kao deca koristili, a zapravo na taj način kupujem čistu savest.
HRANJENJE BEBE
Prvo što vam kažu u porodilištu je da ukoliko isključivo dojite dete da to morate da radite na zahtev – dakle kad god beba poželi. Idealno pre nego što se rasplače a nikako ne smete da dozvolite da prođe više od 3 sata između podoja. Postoji realan strah da se bebe toliko uspavaju i da nemaju snage da ustanu da jedu. Uredno tokom noći najvila sam alarm na svaka tri sata, budila sebe i bebu da jede. Preporuka je da se to radi prva tri meseca. Posle prve kontrole na kojoj doktorka hvali napredak deteta, naše “buđenje na svaka tri sata” postaje buđenje na četiri sata. Pa na pet sati. Odnosno, prestajemo da navijamo alarm već se beba sama budi. Na taj hrabar korak uputili smo se nakon što nam je takvo ponašanje odobrila moja snajka – majka troje zdrave i prave dece sa četvrtim na putu. A pre svega zato što nam se činilo da bebi više odgovara da spava taj sat-dva duže. Merimo bebinu kilažu, brojimo mokre pelene (koje su merilo toga da li beba jede dovoljno), igramo se preko dana sa raspoloženom i srećnom bebom i dozvoljavamo sebi tih par sati sna tokom noći. Iako to radimo svesno, ja svakodnevno preispitujem tu odluku i svaki put kad se probudim naspavana, odnosno naspavanija, osećam krivicu zbog toga.
LEVA ILI DESNA
Isto tako, preporuka je da dete doji sa obe dojke. Međutim moje dete preferira desnu dojku i uz sav trud, prebacivanje na ovu drugu izaziva plač i pre svega – odbijanje da jede. Svi su govorili da moram da je stavljam jednako na obe dojke, da je to mnogo važno. I jesam, pokušavala sam. Majke mi. I plastičnim šeširićima – lažnim bradavicama, i kad je mnogo gladna i na pola podoja i na kraju podoja…. A onda sam shvatila da jedna dojka može da prozivede sasvim dovoljno mleka a da ću ja preživeti što narednih meseci neću moći da pronađem brushalter koji odgovara mojim nesrazmernim sisama.
NIKAKO CUCLA
U uspostavljanju laktacije (pokretanje organizma da proizvodi mleko) preporuka je da se izbegava cucla. Međutim, moje dete je stalno guralo svoje oguljene prste u usta, praveći tako još veće rane a bilo je trenutaka kada nisam mogla da je umirim ni dojenjem. Zato je muž prošvercovao cuclu još u porodilište. Pre nego što sam joj je gurnula u usta pročitala sam sve potencijalne negativne posledice po nju – i presudila u korist cucle.
HRANJENJE MAME
Skoro porođena prijateljica me pita da li pijem kafu: “Meni se kafa pije već danima, ali svi mi govore da ne bi trebalo jer dojim”. Ja joj odgovaram fotografijom sebe sa limenkom piva uz poruku: “ženo, nemoj da ti ja budem merilo”. Pijem i dojim suprotno svim preporukama lekara. Najčešće uveče nakon što sam već spremila mleko za noćno hranjenje i nakon što sam je nahranila. Bebino rođenje pratila je porodična tragedija i kada su medicinski radnici odobrili upotrebu bensedina u određenom vremenskom intervalu – pomislila sam da pivo ili vino tu i tamo neće naštetiti. Da li šteti na neki način? Sigurno. Da li bi bilo bolje da ne pijem? Upitno. Da li osećam krivicu zbog toga? Svakodnevno. Ovo je trenutak kada mi to pivo mnogo znači i eto, priznajem – pijem. Pijem pivo i vino, pijem kafu, jedem pasulj i kupus. Sve ono što mi je tokom trudnoće bilo uskraćeno sada mi pruža tačno ono malo zadovoljstva ili mira koje mi pomaže da preguram dan.
PAS I BEBA
Jedna od retkih stvari koju radim bez griže savesti, a suprotno nekim pravilima i uverenjima je kontakt bebe sa spoljašnjim prljavim svetom. Pre svega sa našim psom. Neki ljudi iz pristojnosti ne žele da dodirnu bebu ako su pre toga pomazili Beku – belu pudlu koja neretko leži pored bebe. Naravno, kao i za svaku bebu pa i za našu važe neka osnovna pravila kojih se naši gosti prdržavaju – od toga da joj se ne unose u facu, operu ruke pre dodirivanja bebe… Prvih mesec dana izbegavali smo decu iz vrtića, nikad niko ne dolazi ni sa najmanjom prehladom ili naznakom prehlade, ali ne, naše dete nikako ne živi pod staklenim zvonom.
DRUGI GREHOVI PRVIH MAJKI
Kako bih se osećala malo bolje povodom svojih odluka – pitala sam majke na Instagramu šta su bili njihovi “grehovi” koje su činile svesno. Evo šta su neke od njih rekle: “Dala sam mu da liže varjaču direkt iz prodavnice koja je još i na pod pala”, “ne povijam široko od rođenja”, “od drugog meseca je ne budim u toku noći da jede”, “ne menjamo pelenu strogo svaku noć da se ne bi razbudio posle podoja”, “pustila sam je da sisa celu noć iako su pedijatri rekli da ne treba”, “kažu da se ne daju orašasti plodovi i kokice čak i do pete godine, moj sin od prvog rođendana tamani indijski orah i pistaće za boga ne pita, a ni za pravila”.
Kao roditelji – neupitno preispitujemo svaki korak: svaku izgovorenu reč, izbor odeće za napolje, izbor odeće za spavanje… Tek nas čekaju veliki izazovi – prva putovanja, prve prehlade, prvi obroci. Promišljamo o našem detetu 24 sata dnevno sa samo jednim ciljem – da mu obezbedimo najsigurniji, najvoljeniji i najbolji mogući život. Ono što znamo je da ćemo u tome negde pogrešiti. Često. Ispravljaćemo greške svojih roditelja na našoj deci ali ćemo zato praviti neke druge. Dete će nam pasti sa kreveta, priklještiti prste ili će se ispeći na vruću posudu. Grešićemo. Učićemo u hodu i ispravljaćemo greške. Trudićemo se da budemo bolji. A jedini način da to uradimo je da odmah odustanemo od ideje da ćemo biti savršeni roditelji. Ne postoje udžbenici koji će nas pripremiti za svaku situaciju u životu, zato nekad jednostavno – moramo da imamo poverenja u sebe – kao što kaže već pomenuti Bendžamin Spok na početku svoje knjige.
Neretko se vratim na uvod knjige koja preko 70 godina služi kao vodič roditeljima širom sveta: “Znate više nego što mislite. Ne shvatajte suviše ozbiljno sve što čujete od suseda. Ne dajte da vas zastraši ono što govore stručnjaci. Nemojte se bojati da se oslonite na sopstveni zdrav razum. Podizanje deteta neće biti komplikovano ako mu priđete jednostavno, verujući sopstvnim instinktima i sledeći uputstva svog lekara. Poznata nam je činjenica da su prirodna ljubav i briga koju roditelji pružaju svojoj deci sto puta vrednije od toga da li oni znaju kako da prikače pelene ili da stručno pripreme hranu. Svaki put kada vašu bebu uzmete u ruke, čak iako na početku to činite pomalo nezgrapno, svaki put kada je presvlačite, kupate, hranite, smešite joj se, jer ona tada oseća da vam pripada i vi pripadate njoj. Niko drugi na svetu, bez obzira na to koliko stručan bio, ne može joj to pružiti.”
***
Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
