Od odeće za mame od kupovine unapred i dodatnih vakcina...
Kao mama bebe koja je ovih dana proslavila 6. mesec već sam odavno naučila da zaobilazim mesta na internetu gde ostale mamike dele životne savete. Ali razumem zašto je to tako – sa rođenjem bebe svakodnevno učiš nešto novo o tom biću, poseban ponos osećaš kada tačno znaš šta je tvojoj bebi, a trenutak kada je uspavaš i pobednički napustiš spavaću sobu ti daje samopozudanje Žizel Bundšen iako realno i dalje imaš 10 kila više, kosa ti je davno oprana i večito vezana u rep, a na sebi nosiš krpe koje su umazane u bebinu bljucu a neretko i kaku.
Ali koga briga? Majke su najpametnije, one sve znaju najbolje. One nisu više ekspertkinje za bebe, one su ekspertkinje za sve. One su heroine, jer su na svet donele novi život. A znajući u kakvim uslovima se žene u Srbiji porađaju – sve mame zaslužuju orden za hrabrost.
S druge strane, čini mi se da među nama mamama i nema neke diskusije, nego da se držimo zajedno da bismo imale koga da smaramo sa temama koje naše normalne prijatelje ne zanimaju. Zato neretko izbegavam mameće društvo, zbog čega sam verovatno ostala uskraćena za neke informacije koje sam morala sama da otkrijem. I koje vam sada u klasičnom mamika stilu objašnjavam – takoreći mamasplejnujem.
Odeća za mame
U jurnjavi oko toga šta kupiti detetu, da li ima dovoljno ovih ili onih bodija, benkica, čarapica, prolazila sam razne spiskove sa interneta nadajući se da smo svega kupili dovoljno. Ono što nigde na tim spiskovima nisam pročitala je da će meni biti potrebno jednako odeće kao za bebu, ako ne i više. Posle prvih meseci smo i muž i ja jednostavno prestali da se presvlačimo kad smo u kući, a bebinu bljucu ponosno nosimo kao epolete na ramenu. Posebna problematika kod odeće za majke koje doje je – kako jednostavno izbaciti sisu? Ovde samo žalim što nisam tokom trudnoće kupila više haljina iz kolekcije za mame – jer one imaju i dugmiće u predelu grudi za dojenje. Mislila sam da odeću za trudnice neću nositi do sledeće trudnoće, ispostavilo se da je to odeća iz koje ne izlazim evo već šesti mesec. A sada opet ne želim to da kupujem, jer kao što znate – smršaću. Ha. Ha. Ha.
Hemija za bebe
Tokom našeg detinjstva postojali su poznati domaći brendovi na koje su mirisale sve bebe – Kosili, Merima bebi sapun i Pavlovićeva krema. Ali novi trendovi i istraživanja pokazuju da ovo nisu možda najkvalitetniji brendovi na tržištu, naprotiv. Kao neko ko nema nikakva znanja iz te oblasti, niti želi da ih stiče, kupila sam sve što mi je internet servirao kao najbolje. I dugo sam mislila da sam budala jer sam dala 1.500 dinara na kupkicu za bebu, rekla sebi da neću više nikada biti tako nasamarena, nego da ću da pređem na nešto pristojnije, ali… Ali! Pre neki dan sam shvatila da je kupka pri kraju, ona koju smo kupili pre nego što se beba rodila i samo smo nju koristili sve vreme – za kupanje i za pranje guze. Dakle šest dobrih meseci. Tako da sam opet kupila isti brend i vala ne žalim.
Kupovina unapred
Sva je sreća pa sam lenja za odlaske u kupovinu a volim neke stvari da opipam i vidim uživo pa se retko upuštam u onlajn kupovinu nepoznatih proizvoda. To mi je do sada sigurno sačuvalo desetine hiljade dinara. “Uf, lagano će da preraste ovu jaknicu, moramo da joj kupimo novu, pogledaj šta sam pronašla (šalje 15 linkova mužu). Kad ćemo da idemo?” Dok smo se mi smislili da krenemo došlo je leto, beba porasla i nikakva jakna nam nije potrebna. U međuvremenu smo dobili gomilu odeće od prijatelja – sve što nam treba sada i za naredne dve godine. Uskladiti vremenske prilike, uzrast deteta, oznake veličine odeće različitih brendova, stvarnu veličinu deteta, njegovo ponašanje, naše rituale je kao neka nerešiva jednačina.
Naše dete je u letnje mesece ušlo kao petomesečna beba, dakle dovoljno veliko da nije veoma osetljivo na hladnoću. A leto je, s druge strane, ove godine nepodnošljivo. Tako da ona celo leto ide skoro gola zato što je nervozna kada ima nešto više od bodića na bratelice. Neretko mog muža zaustavljaju brižne bakice na ulici pokušavajući da ga nagovore da joj navuče čarape – valjda je pretpostavka da je nesposoban za odgoj deteta pošto je razume se – muškarac. A bakice ni ne znaju da nam je oblačenje deteta bila glavna rasprava prvih nekoliko meseci, gde sam ja zagovarala skidanje a on oblačenje. Onda je beba dovoljno porasla da pokazuje vidno nezadovoljstvo u odeći. Nismo imali pojma da će biti ovakva, srećom nismo kupili ništa od lepih letnjih kompletića, jer bi to bilo bacanje para. Sve to smo dobili na poklon i obukli u nekoliko prilika za fotografisanje nakon čega bismo je presvukli.
Odeća nije jedina stvar koju roditelji pohrle da kupe unapred – sterilizatori, pumpe za sise, flašice, stolice za ljuljanje, dubci, ogradice, pa na kraju dana i kolica koja moraju da se kupe. Sreeećom imamo mnogo prijatelja koju su nam sve ove stvari pozajmili ili poklonili, tako da nismo dali sto evra za sterilizator koji smo realno koristili samo zato što nas je smarao kamenac koji se skupljao na flašicama prilikom prokuvavanja. A posle bebinog 2. meseca smo ga uključili svega 5 puta. Relno korisna stvar – ali da li bih dala 100 evra za to? Nikada.
Tako je bilo i sa kolicima – višemesečna saga gledanja jutjub videa, posećivanja svih prodavnica koje postoje i prodaju kolica da bismo na kraju uzeli kolica od prijatelja. Shvatila sam, gledajući nove roditelje u mom okruženju da je većina njih kupila neka glomazna kolica – sa velikim točkovima, amortizerima, kolevkama. Sve ono što sam ja želela! I da su posle prve vožnje kolima, kada su pola sata proveli izbacujući stvari iz gepeka da bi ta ista kolica stala, prešli na nešto kompaktnije.
Uglavnom – nemaš pojma šta ti treba i ako ne želiš da dižeš kredit za opremanje deteta, sačekaj, vidi, pa kad ti zatreba prvo proveri da li imaju prijatelji a onda vidi da li je neko voljan da ti to kupi, pa ako ništa od toga nije opcija – provuci kreditnu karicu.
Dodatne vakcine – roto virus, boginje
Ako već za nešto treba provlačiti kreditnu karticu – verujem da su to stvari koje će sigurno pomoći detetu. Privatno zdravstveno osiguranje je bio naš izbor. Naravno da dete vodimo na mesečne kontrole kod državnog lekara, tamo prima i sve vakcine kako zakon nalaže, ali za sve napade panike koje je ova majka imala (dve slinice i jedan ojed ispod vrata) – bili smo prvi u maloj ambulanti preko puta naše kuće. Tamo smo saznali i za neke dodatne vakcine koje nisu obavezne i plaćaju se. Prva je bila vakcina protiv rota virusa. Sve bebe koje znam da su imale rota virus su ili završile u bolnici ili bile na putu da završe tamo. Kada smo uplaćivali privatno zdravstveno insistirala sam da uzmemo ono sa bolničkim lečenjem jer “možda dobije rota virus pa mora u bolnicu” a znamo kakve su državne bolnice u Srbiji. I onda doktorka, koja nas je već upoznala i jasno joj je da smo provakseri, kaže da postoji vakcina protiv ovog virusa. Da, naravno! Gde treba da potpišemo? Potpišite na ovom slipu od kartice za dva puta po 9.000 dinara koliko košta vakcina i pregled pre iste. Dok pišem ovaj tekst stiže poruka od drugarice da je sa ćerkicom od dve i po godine završila u bolnici jer je reakcija na boginje bila malo jača, i kaže: “i onda saznam da za boginje postoji vakcina”. Doktori sa dosta opreza pominju ove vakcine. Ove a i one obavezne, verovatno zbog antivakserskog pokreta koji sve više buja i kod nas.
Baby fever
S obzirom da je, u mesecu kada sam se porodila, Milica Filipović podelila sa javnošću bolnu ispovest o gubitku bebe koju je rodila u toaletu Narodnog fronta, a da i dalje šest meseci kasnije slušamo o užasnim iskustvima žena koja se porađaju u bolnicama širom Srbije – nezamislivo mi je da želim ponovo da budem trudna, iako je moje iskustvo porođaja bilo lepo. Ali moje dete mi deluje odraslo, ona sama sedi, počela je da jede hranu koja nije mleko, jednostavno više nije novorođenče. Iako i broj kvadrata i kilograma govori da nikako nije trenutak za još jednu bebu, moje telo već šalje signale da je spremno – psihički i fizički.
Osim našminkanih života majki influenserki, glavna tema svih ostalih su problemi koji prate novi život. „Uf, sad se naspavaj, kad beba dođe nikad više nećeš spavati”, „to sad misliš da ćeš moći da izlaziš dok imaš bebu, čekaj dok beba stigne”, „sad poslednji put letuješ, od sad više ni jedno letovanje nije odmor” i slične mudrosti od kojih stvarno misliš da je imati decu pakao. I jeste teško, ali je i divno. To kao da više niko ne govori. Kao da nije kul reći. U decu se zaljubljujemo i ne samo zato što nam nekada zaliče na nas ili naše partnere, već zato što su mali jedinstveni ljudi. Deca nas spašavaju od najvećih tuga i trauma, leče nas tom bezuslovnom ljubavlju. Prvi put posle naših roditelja smo nekome toliko važni u životu, nekome smo nezamenjljivi. Brzina kojom rastu, kojom su od tačkice na ultrazvuku postali svesna bića sa kojima možemo da komuniciramo je nestvarna, fascinira nas. Stalno razmišljamo o tome šta treba da radimo, kako da uradimo sve najbolje za naše dete, menjamo naše stare šablone ponašanja – počinjemo redovno da pijemo terapiju za onu hroničnu bolest koju vučemo već deceniju, izlazimo svakog dana u šetnju iako to nikada ranije nismo radili, odlučujemo da se ne nerviramo oko posla jer nije vredno. Učimo nove metode ishrane, ponašanja i čitamo knjige iz popularne psihologije kako bismo bili bolji roditelji od naših. Treniramo da bismo mogli da dižemo našu decu, da trčimo za njima u parku. Manje psujemo. Trudimo se da ih vaspitamo i izvedemo na „pravi put” a zapravo ni ne vidimo da svo to vreme – oni prevaspitavaju nas. Naša deca, čak i tako mala – čine nas boljim ljudima.
BONUS VIDEO: Dragana Pandurević Jovović o pokrenutoj peticiji „STOP AKUŠERSKOM NASILJU“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
