Bake su zakon.
Dete se iznenada razboli i ne može u vrtić, a mama i tata moraju da rade. Bebisiterku ne mogu da priušte, pomoć prijatelja nemaju. Postoje bake koje su u ovakvoj situaciji spremne da na jedan poziv ostave sve svoje obaveze, pređu stotine kilometara i pomognu svojoj deci. S druge strane, postoje i one koje žive u istom gradu kao i njihovi unučići pa ih viđaju na porodičnim ručkovima isključivo u društvu roditelja.
Da li se za jedne može reći da su bolje bake od drugih?
Izbeći ćemo nedvosmislen odgovor na ovo pitanje jer ga nema. Svi imamo svoje razloge i pravo na svoje izbore, čak i kad je društvena norma usmerena protiv nas i zbog njih se nađemo na stubu srama i osude.
Ali smo ipak ovo pitanje postavili svojim čitaocima i za samo nekoliko sati u anketu se uključilo više od 100 ljudi da s nama podeli svoje mišljenje. S jedne strane je, očekivano, bilo mnogo onih koji „ne mogu da razumeju“ kako je moguće da neko ne želi da na ovaj način provodi vreme sa onim što mu je „najdragocenije“.
Ovo su samo neki od komentara koji su privukli najviše pažnje:
„Moji roditelji prolaze i po hiljade km da svoje tri unuke čuvaju, tako da to ne razumem, svi smo mi odrasli pored baba i deda.“
„Ko može, a ne čuva i doživi najlepše trenutke u životu, uzalud živi. Ta ljubav i nežnost ljudima daje radost, polet koju često izgubimo kao odrasli ljudi.“
„Deca koja su imala iskustvo da ih čuvaju babe i dede su srećnija, kreativnija i radosnija od drugih (tako pokazuju neka istraživanja). Najlepša sećanja iz ranog detinjstva su mi vezana za vreme provedeno kod dede i babe. Želim da me moja unučad pamte po dobrom. Moju unuku volim i trudim se da je lepo vaspitam, ali to je glavna obaveza njenih roditelja, u šta se ne mešam! Moja unuka mi je najlepše društvo, mada u društvu ne oskudevam, mislim da je to prirodno. Ljudi se razlikuju i svaki stav prema unucima treba ispoštovati.“
„Ne može ni baka biti svako! Naravno da ne podržavam odbijanje pomoći svojoj deci, naravno da sam tu da pričuvam svoje unuke, pogotovo u ovo ludo vreme. Unuci su na sigurnom, ušuškani, sa onima koji ih vole, ćerka mirne glave ide na svoj posao. Baka i deka uživaju sa svojim unucima. Za to se živi. Valjda!!!??“
„Ja sam najsretnija kad ih čuvam. Najbolje iskorišteno vrijeme je kad sam sa unučićima. Podmlade me, budem luda i šašava. Skačemo, glupiramo se, a vode se i ozbiljni razgovori.“
„Imam sedam unučića, od 2 do 17 godina. Svi su išli a neki još idu u vrtić, i to treba da bude glavna opcija. Čuvala sam i čuvam kad god je potrebno, ili odem kod njih, ili dođu kod mene. Zajednička radost i sreća. Imam sreću da me zdravlje služi. Ali mislim da nije dobra opcija da deca ne idu u vrtić.“
A bilo je i onih koji imaju puno razumevanje za bake koje ne čuvaju svoje unučiće.
„Iskusni, pametno i za svaku pohvalu za iskrenost, naspram bakica koje čuvaju decu, a bolje da im ne prilaze.“
„Živimo u vremenu kada bake i deke rade maltene do kraja svog života, a kada konačno odu u penziju nisu u stanju ni da vode računa o sebi, a kamoli o nekom drugom. Starost i bolest je učinila svoje. Tužno, ali istinito…“
„Bake izgleda cijeli život nešto moraju, moraju da odgajaju svoju djecu, da rade i onda da čuvaju i unučad. A zašto bi morale ? I još uglavnom djeca očekuju da to bude besplatno, pa i bake moraju kupiti i za ručkove i za dječije prohtjeve. Ne slažem se da moraju i da im se treba zamjerati što ne žele. Valjda i oni nekad trebaju imati svoj život, pa svojoj volji.
„Ništa. Možda nemaju zdravlja, snage, kapaciteta, volje… Sve je moguće i dozvoljeno. Deca se ne rađaju bakama i dekama. Oni su svoje potomstvo izveli na put.“
„Svako radi kako misli da treba! Nekim babama i dedama je čuvanje unuka zadovoljstvo, nekome opterećenje u zavisnosti od godina i zdravstvenog stanja. Ako doživim da budem baba, volela bih da čuvam unuke, ali da mi to ne bude svakodnevna obaveza, nego zadovoljstvo, da ih prošetam, pričuvam kad deca imaju mnogo obaveza. Deca treba da rastu uz roditelje i svoje vršnjake. Babe i dede su tu da „utrče“ kad zatreba!“
„Retki su oni koji baš ne žele. Pre će biti da ne mogu, zbog dosta razloga, koje naša deca neće da razumeju, već se prvo ljute, pa ispada da ne žele. Nismo svi isti, deci treba dosta pažnje, da stalno budeš dobre volje, pun energije, što danas nemaju ni roditelji, koji deci umesto razgovora, šetnje, daju mobilni u šake. Davno je rečeno da bake mogu rađati, one bi i gajile decu. Roditelji su uvek na prvom mestu a bake i deke, kad mogu i koliko mogu da pomognu. Ne želim da verujem da ako ne mogu da pričuvaju svoje unuke, da ih ne vole. Velika je i odgovornost čuvati malu decu, pogotovu ako si stariji. Vidimo šta se i događa u vrtićima, gde deca stradaju, uprkos vaspitačima kojima je to posao. Zato ne treba osuđivati, to su stariji ljudi, koji su maltene kao i deca, jer su slabiji i nemoćniji i to treba razumeti, jer svi starimo.“
A šta na ovu temu kažete vi?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
