Ne moraš da ideš sa mnom. Samo idi, snaći ću se. Nisam ti ja važan/a.
Deca retko govore direktno: tužan/na sam, nedostaješ mi, ne osećam se voljeno. Umesto toga, njihova tuga se šunja kroz naizgled bezazlene rečenice koje često ignorišemo, misleći da su znak zrelosti, samostalnosti, pa čak i tvrdoglavosti.
Ali, šta ako upravo kroz te rečenice dete pokušava da vas dozove? Ne svojim glasom već tugom.
Kada dete kaže: „Ne moraš da ideš sa mnom“
To može da zvuči kao: Pusti me, idem sam/a.
Ali često, to zapravo znači:
„Znam da ti je sve važnije od mene, pa neću ni da te zovem više.“
Mnoga deca nauče da su njihove potrebe manje važne od roditeljskih obaveza. I dok vi žurite, između posla, kuhinje, telefona i obaveza, dete gleda. Pamti. I uči da bude nevidljivo, kako vas ne bi dodatno opterećivalo.
To je mehanizam zaštite. I znak da gubi poverenje da će ikada biti dovoljno važno da mu se posvetite bez žurbe.
Kada dete kaže: „Samo idi, snaći ću se“
Na prvi pogled – odgovorno dete. Samostalno. Hrabro. Ali ispod toga često leži rečenica koju nikada ne izgovori:
„Naučio/la sam da se ne oslanjam na nikoga, jer se svi brzo razočaraju u mene.“
Deca kojoj se prečesto kaže: ne mogu sada, ne dosađuj, snađi se, vremenom internalizuju uverenje da moraju sve sami. I dok se mi divimo njihovoj snazi, možda zapravo propuštamo da vidimo koliko se trude da nas ne zamole, da ne budu opterećenje.
A ispod te snage je usamljenost.
Kada dete kaže: „Ja ti nisam važan/a“
Ova rečenica boli. Ugrize nas. Deluje kao optužba. Možda odmah uzvratimo: „Ma nemoj tako da pričaš!“
Ali… treba da zastanemo. Jer ta rečenica je poziv u pomoć.
To dete vam ne govori da ste loš roditelj. Ono vam govori da se tako oseća. I dete koje to oseća – oseća nešto duboko i važno.
Ne mora da znači da vi grešite, ali znači da je vreme za razgovor. Da ono što za vas izgleda kao stresan dan za dete izgleda kao napuštanje. Da vaše „moram da završim mejl“ ono tumači kao: „Nisam vredno tvoje pažnje.“
Kada dete ućuti i ne kaže više ništa
Najopasniji znak tuge nije u rečenici. Već u njenom izostanku.
Kada dete prestane da traži pažnju, prestane da postavlja pitanja, da zove, da vas vuče za rukav…
To ne znači da je sazrelo. To često znači da je odustalo. Da je prihvatilo tišinu kao normalnu. Da više ne očekuje odgovor.
U tom trenutku, zadatak roditelja je da se vrati. Ne u smislu „evo me sad“, već: „Vidim te. Čujem te. Tu sam. I ostajem.“
Ne ignorište rečenice svoje dece
Roditeljstvo je najdublja forma ljubavi, ali i najtiša forma krivice. Svi mi grešimo. I nije kasno.
Važno je da ne ignorišemo rečenice koje deluju bezazleno. Jer deca ne umeju drugačije da nam kažu da pate. Oni nam to govore kroz rečenice koje nas odbacuju, dok zapravo vape za nama.
Zato, sledeći put kada čujete: „Ne moraš da ideš sa mnom“, samo odgovorite: „Ali ja želim da idem. Baš zato što si mi važan/a.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
