Razvod, kao sve učestalija sekvenca savremenog društva, inicirao je stvaranje organizacije koja ima za cilj da zaštiti decu i omogući im što bezbolniji prolazak kroz ovaj trenutak. U pitanju je Centar za negu porodice, čiji stručni tim pomaže roditeljima da se usaglase, formiraju sisteme, naprave dogovore i stave dečije potrebe u prvi plan i na pravi način.
Mi smo sa timom Centra za negu porodice razgovarali i pitali ih (skoro) sve što bi moglo zanimati roditelje koji se odluče na rastanak, u nadi da ćemo ovaj emotivno i mentalno težak period za svakog člana porodice olakšati kroz nekoliko saveta i podsetnik da u ovome niste sami/e.
Za početak, verovatno sve znima šta je zapravo Centar za negu porodice.
„Naša misija je da se tokom i nakon razvoda očuva podstičuće i stabilno okruženje za dete. Kroz višegodišnje iskustvo rada na ovoj temi uvideli smo uobičajene izazove i teškoće kroz koje roditelji i deca u razvodu prolaze i koliko im često nedostaje adekvatna podrška. Uzimajući u obzir osetljivost i kompleksnost ove teme oformili smo multidisciplinarni tim koji je sačinjen od različitih profila stučnjaka koji mogu da odgovore na složene potrebe dece i roditelja u razvodu. Naš tim čine master socijalna radnica Jovana Stojanović, specijalne pedagoškinje Mara Ćirković i Bojana Kalanović i naši saradnici Dijana Petrović, psiholog i REBT terapeut, Zorana Kovačev, pedagog i savetnik TA pod supervizijom, kao i savetnik iz oblasti prava advokat Đuro Škarić“, navode oni.
Pitali smo ih i da li u radu sa roditeljima pokušavaju da nađu rešenje koje bi pomoglo da se izbegne razvod, ali i kada stručni tim smatra da je razvod neizbežan.
„Deo naših aktivnosti usmeren je na savetovanje roditelja o tome koje mogućnosti imaju za rad na međusobnom odnosu i očuvanju zajednice. Ali, kada ništa od toga ne da rezultat, važno je imati podršku i za razdvajanje. Mi prvenstveno radimo sa onim osobma koje su donele odluku da se razvedu, u postupku razvoda su ili su se već razvele, a potrebna im je podrška da očuvaju svoju porodicu. Naša ideja je sačuvati porodicu, čak i onda kada ona promeni oblik, jer, kako volimo da kažemo, razvodi se brak, a ne porodica“, ističu.
Šta treba raditi tokom razvoda?
„Bezbedonosno uputstvo za hitne slučajeve u avionu – da masku najpre stavite sebi, kako biste mogli da je zatim stavite vašem detetu, važi i za ovu kriznu situaciju. Kada je u pitanju pomaganje vašoj deci da prebrode razvod, trebalo bi da najpre brinete o sebi, kako biste bili tu za vašu decu. Važno je zadržati smirenost i detetu obezbediti što više stabilnosti i strukture kroz nastavak disciplinovanja, jasnih granica i zdravog vođstva u vaspitanju. Detetu treba objasniti da i dalje ima porodicu i oba roditelja, iako više neće živeti zajedno, kao i da ga oba roditelja vole i da će uvek biti tu za njega. Potrebno je uveriti dete da ono ni na koji način nije krivo za razvod i dati mu do znanja da je u redu da voli drugog roditelja i da i dalje uživa u vremenu provedenom sa njim. Budite spremni da detetu odgovorite na moguća pitanja i dajte mu dozvolu da oseća i da ta osećanja izrazi na zdrav način.
A šta ne?
U odnosu sa bivšim partnerom važno je očuvati bar minimalnu komunikaciju i deliti informacije koje se tiču deteta – o školskim obavezama, dečijim rođendanima, lekarskim pregledima… Uvek bi trebalo izbegavati svađe kada su deca prisutna ili mogu da vas čuju, ne govoriti ružno o drugom roditelju pred decom, kao i raspravljati o stvarima koje se tiču odraslih u njihovom prisustvu (o odlascima na sud, alimentaciji, činjenici ko je koga prevario…) Dete nikada ne bi trebalo staviti u poziciju da bira sa kojim od roditelja će živeti, niti tražiti da prenosi poruke bivšem supružniku, da npr. čuva tajne od drugog roditelja ili ga ispitivati o drugom roditelju. Iako vam u ovom periodu sigurno nije lako, ne očekujte i ne dozvolite da vas dete teši. Mnogi od ovih saveta su izazovni, ali budite svesni da je za svako prilagođavanje na nove okolnosti potrebno vreme i da uz podršku roditelja deca najčešće uspešno prebrode razvod.
Slogan Centra za negu porodice je „odvojeni zajedno“. Zanimalo nas je čega zavisi da li će porodica funkcionisati i posle razvoda i na koji način njihova pomoć pomaže partnerima u ovome.
„Funkcionisanje porodice nakon razvoda zavisi prvenstveno od komunikacije između bivših supružnika. Takođe, način na koji se roditelji nose s emocijama nakon razoda, veoma utiče na njihovu sposobnost da brinu o deci i međusobno sarađuju. Naš model rada sa roditeljima podstiče dijalog kako bi par mogao da ublaži bol i stres, da radi zajedno na očuvanju svojih resursa, zaštiti svoje dete i da, ukoliko je njihova odluka konačna, napreduju ka saradničkom roditeljstvu“, objasnili su nam.
Kako roditelj koji ne može da razdvoji partnera od deteta može da prevaziđe ovaj problem i bude samo roditelj?
„Razdvajanje uloge partnera od roditeljske uloge je jedno od ključnih pitanja i njegovo razrešenje određuje tok procesa razvoda i najvažnije je za uspostavljanje konstruktivne komunikacije roditelja tokom i nakon razvoda. Kod nekih porodica ovo se dešava spontano, roditelji shvataju i prihvataju da kao partneri ne mogu da funkcionišu, ali su svesni potrebe da kao roditelji pristojno komuniciraju i dogovaraju se oko deteta. Sa druge strane, u nekim porodicama roditelji imaju teškoću da prihvate da brak nije uspeo, osećaju se iznevereno, povređeno, ljuti su, besni, možda krive onog drugog za kraj. Drugog roditelja vide kao „neprijatelja“ kome treba doskočiti, koga treba posramiti, diskreditovati, kompromitovati, kazniti. U ovakvom haosu osećanja, teško se može uspostaviti bilo kakva konstruktivna komunikacija među roditeljima, koja je detetu preko potrebna“, ističu, ali i dalje objašnjvaju na koji način ovo može da se reši.
„Razrešenje ovog problema kreće, pre svega, od toga da roditelj napravi realan uvid u svoje ponašanje, da shvati da ima problem u sagledavanju drugog roditelja. Ono što može da pomogne jeste dodatna edukacija roditelja o potrebama dece čiji se roditelji razvode, kao i načinima kako roditelj može pružiti detetu podršku. Ako to ne daje rezultate, postoji mogućnost uključivanja u individualnu psihoterapiju kako bi se roditelju pomoglo da takav uvid napravi i radi na sebi“.
Kako bi trebalo da izgleda roditeljstvo posle razvoda i šta su dužnosti oba roditelja?
Roditeljstvo nakon razvoda braka treba da izgleda isto kao i kada su roditelji u zajednici. Roditelji bi trebalo zajednički da promišljaju o potrebama svog deteta i da zajednički donose najznačajnije odluke koje se tiču deteta. Oba roditelja imaju pravo da učestvuju u životu deteta, da budu upoznata sa svim informacijama koje su važne za dete, da učestvuju u donošenju odluka, kao i da imaju obaveze oko deteta (praćenje razvoja deteta, zaštita njegovog interesa, izdržavanje). Sama raspodela odgovornosti i obaveza zavisi od svake pojedinačne porodične situacije, kao i od načina vršenja roditeljskog prava za koji su se roditelji opredelili – samostalnog ili zajedničkog. U praksi često nailazimo na želju roditelja da provode podjednako vreme sa detetom. Međutim, po našem mišljenju, dok god je kontakt između deteta i roditelja redovan i kontinuiran, nije ključno koliko sati ili dana će u toku jedne nedelje provesti, već je mnogo važnije na koji način provode vreme kad su zajedno, koliko je roditelj suštinski prisutan u životu deteta i responzivan na njegove potrebe. Dakle, pričamo o kvalitetu, a ne kvantitetu odnosa.
Kako objasniti detetu da mama i tata više nisu zajedno?
„Idealno bi bilo da odluku o razvodu i dogovor o tome gde će i sa kim će dete živeti i kako će provoditi vreme s roditeljima, detetu roditelji saopštite zajedno, u skladu sa njegovim uzrastom i stepenom razumevanja trenutne situacije. Odgovorite detetu na sva pitanja i dozvolite da sa vama podeli svoja osećanja. Izbegavajte nepotrebne detalje i ulaženje u razloge prekida i partnerskog odnosa. Važno je da dete zna, da iako roditelji neće živeti zajedno, oni ostaju i dalje tu za njega, kao i da ono nije krivo za razvod. Ukoliko nije moguće da roditelji odluku o razvodu detetu saopšte zajedno, onda tu odluku jedan roditelj može saopštiti i sam, ali bez okrivljavanja i ogovaranja drugog roditelja. Uvek imajte na umu da vaš bivši partner – detetu nije bivši roditelj, kao i da ste bivšeg partnera ipak vi izabrali za detetovog drugog roditelja. S tim u vezi, potrudite se da učinite sve kako biste uspostavili i održali bar minimalnu komunikaciju sa drugim roditeljem. Važno je očuvati odnos deteta sa roditeljem sa kojim ne živi i uliti detetu osećanje da je voljeno od strane oba roditelja, pa čak i po cenu opravdavanja nedovoljnog prisustva drugog roditelja u životu deteta. Na taj način ne činite uslugu bivšem partneru, već štitite vaše dete od osećaja da je možda ono krivo ili manje vredno zbog odsustva drugog roditelja“, navode.
Koje sve negativne efekte rastanak i odsustvo jednog roditelja može da ima na dete?
„Sam rastanak roditelja, odnosno razvod sam po sebi ne predstavlja najveći izvor emocionalnih teškoća kod dece, već su to narušeni odnosi između roditelja. Konflikti roditelja koji negativno utiču na decu i stvaraju najveći izvor stresa jesu oni koji su dugotrajni, česti, visoko emocionalno obojeni i koji uključuju međusobno neprijateljstvo (podizanje glasa, uvrede, verbalnu agresiju), kao i oni koji se tiču rasprave o deci i pred decom. Na decu negativno utiče i potpuni prekid komunikacije između roditelja. Naravno, najveći negativni uticaj ima porodično nasilje. Deca koja su u dužem periodu izložena disfunkcionalnim roditeljiskim odnosima usvajaju negativni primer partnerskog odnosa kao nešto uobičajeno, razvijaju različite negativne obrasce ponašanja u budućim partnerskim vezama i mogu razviti različite emocionalne i ponašajne probleme zavisno od uzrasta – popuštanje u školi, mokrenje u krevet, teškoće sa kontrolom besa, pa sve do bolesti zavisnosti i problema sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu“, akcentuju oni.
A da li postoje situacije kada je detetu bolje bez uticaja jednog roditelja?
„Ukoliko dođe do potpunog odsustva jednog od roditelja u životu deteta po razvodu, deca najčešće okrivljuju sebe i donose zaključak da ih je roditelj zapravo napustio zato što su oni loši ili bezvredni. Ovakvo životno iskustvo može ostaviti trajne posledice po buduće samopouzdanje osobe i njene odnose sa drugim ljudima. Situacije u kojima je detetu bolje bez ikakvog uticaja roditelja su veoma retke i ekstremne, a odnose se na grubo zanemarivanje potreba deteta, zlostavljanje deteta ili na vršenje dugotrajnog negativnog uticaja na dete na druge načine, te se prekidom svakog kontakta deteta i roditelja čini manja šteta od one koju je roditelj svojim ponašanjem detetu naneo. Međutim, odluku o prekidu kontakta u ovako ekstremnim situacijma donose stručnjaci i institucije specijalizovane za to“, podvlače.
Koje sve greške roditelji u Srbiji prave kad odluče da se razvedu?
„Uprkos teškoćama i izazovima koje nosi razvod, najveći broj parova ipak na kraju, nakon što prođe određeno vreme i dođe do uspostavljanja emocionalne distance među partnerima, uspe daa se uspešno prilagodi na novonastale okolnosti i bude oslonac i podrška svojoj deci. Po našem iskustvu, najčešće greške koje roditelji prave jesu one koje se tiču međusobne komunikacije među roditeljima i nemogućnost da se trenutne emocije i nezadovoljstvo ostave po strani i napravi dogovor, pa se konflikt između partnera dalje produbljuje. Dešava se da roditelji ponekad izbegavaju da razgovaraju sa decom o razvodu jer je ta tema i njima samima previše uznemirujuća ii bolna ili misle da na taj način dete štite neprijatnih emocija. Takođe, često iz potrebe da se dete u kriznom periodu dodatno zaštiti i manje opterećuje, detetu se dopuštaju aktivnosti koje inače ne bi bile prihvatljive – npr. više vremena za ekranom ili u izlascima sa društvom. Optimistično je to da je danas veliki broj parova zainteresovan da se dodatno edukuje, da potraži stručnu pomoć i da se potrebe dece mnogo više osluškuju.“, objašnjavaju.
Pitali smo ih kako bi po njihovom mišljenju trebalo da funkcioniše idealan primer zajedničkog roditeljstva.
„Pronalaženje ravnoteže u dogovorima i vaspitavanju nije lako ni za roditelje koji su u braku, a naročito je izazovno za one roditelje koji decu odgajaju u dva domaćinstva. Zajedničko (saradničko) roditeljstvo nakon razvoda podrazumeva sposobnost roditelja da svoja lična osećanja i interese ostave po strani, da zajedno učestvuju u procesu sagledavanja potreba deteta, donošenja odluka i postizanju ciljeva koje donose dobro njihovom detetu. Ono podrazumeva saradnju roditelja radi ostvarivanja najboljeg interesa svoje dece. Saradnja roditelja obezbeđuje očuvanje zdravog, bliskog odnosa deteta sa oba roditelja, doprinosi da se dete ne oseća napušteno od strane bilo kog od roditelja i umanjuje ukupan stres koji deca imaju kada se roditelji razvode. Sa druge strane, saradničko roditeljstvo pruža roditeljima osećaj da podjednako učestvuju u životu deteta, kao i osećaj sigurnosti, jer dele odgovornost za dete sa drugim roditeljem“, navode.
Evo kako bi to izgledalo u praksi:
„Uz uspešno saradničko roditeljstvo, oba roditelja mogu biti uz dete, na primer, tokom značajnog sportskog turnira. Ili, ako je detetu, dok je u tatinoj kući, potrebna mamina pomoć oko matematike dete neće oklevati da je pozove. Ili, najjednostavnije, roditelj kome je potrebna bilo kakva pomoć oko deteta (da se pričuva, odvede na trening, popriča s njim, materijalno pomogne…) prvo će se obratiti drugom roditelju“, kažu oni.
Interesovalo nas je da nam objasne iz dosadašnje prakse sa kojim tipovima roditelja je najteže sarađivati, a sa kojima najlakše sprovedete svoju misiju u delo.
„Iz našeg, zaista dugogodišnjeg iskustva, naillazili smo na različite tipove roditelja, manje ili više saradljive. Ukoliko je roditelj zdrav, i bez drugih objektivnih teškoća, najteže je sarađivati sa roditeljima koji imaju problem da odvoje roditeljsku od partnerske uloge, o čemu smo već ranije pričali. U tom slučaju, roditelj na drugog roditelja gleda kao na „neprijatelja“, kao na suprotnu stranu, a ne na svog saradnika, što on zaista bi trebalo da bude. Sa druge strane, nikad ne propustimo priliku da pohvalimo sve one roditelje koji umeju da naprave realan uvid u sopstvene potrebe i teškoće i da na njima rade, koji su sposobni da stave potrebe deteta na prvo mesto i da zarad interesa i dobrobiti svog deteta, uspešno komuniciraju i sarađuju sa drugim roditeljem. Kada roditeljski par nakon razvoda braka funkcioniše kao tim, onda će olakšati detetu tranziciju iz jedne strukture porodice u sada novu strukturu, kao i amortizovati najveći broj negativnih posledica koje razvod može imati po, pre svega, psihološki i emotivni razvoj deteta. Roditeljima koji uspeju da ostanu na nivou roditeljskog zadatka i kada oni sami prolaze kroz ličnu krizu, svakako treba čestitati“, podvlače.
Na kraju, podelili su ključni savet svakom roditelju koji prolazi kroz razvod.
„Razvod je veoma kompleksan, uglavnom visoko stresan proces za sve članove porodice i teško da ga možemo svesti na samo jedan savet. Međutim, ono što treba da bude glavna ideja vodilja roditeljima je da će razvod kao i svaka druga kriza proći. Oluja osećanja, promena i izazova će jednog dana stati, ali je važno ono što ostane iza te oluje. Tu, pre svega, mislimo na način na koji su roditelji pružili detetu podršku, kako su mu organizovali život nakon razvoda, koliko su mu olakšali, a koliko otežali taj proces, i kako se to odrazilo na dalji razvoj deteta. Stvaranje ili održanje zdravog, sigurnog i podstičućeg porodičnog okruženja za dete je glavni imperativ svakom roditelju pre, tokom, i nakon razvoda“, zaključuju oni.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
