Dženifer Breheni Volas otkriva šta prvo treba da pitate dete posle škole. I ne, to nije ništa što se odnosi na ocene i nastavu.
Anksioznost je dostigla rekordni nivo među tinejdžerima i mladima. Ali, šta je uzrok? Stručnjaci su upirali prstom u sve, od telefona preko politike do roditelja koji gaje decu „u letu“. Iako se o tačnim uzrocima zabrinjavajućeg porasta anksioznosti još uvek raspravlja, jedna stvar je jasna: prevelika zabrinutost roditelja za budućnosta njihove dece ne olakšava stvari.
U svetu u kome oni sa fakultetskom diplomom ne samo da značajno nadmašuju one bez nje, već ih čak i nadžive za neverovatnih osam i po godina u proseku, deluje prirodno što su roditelji zabrinuti za akademska dostignuća svoje dece. Ali istraživanja pokazuju da što više roditelji stvaraju pritisak oko ocena, to deca tužnije odrastaju.
„Godinama sam mislila da je jedan od glavnih uzroka porasta depresije kod adolescenata povećanje pritiska u školi“, rekla je za Atlantik Lorens Stajnberg, psihološkinja koji proučava tinejdžere. „Kada razgovaram sa decom i pričamo o tome šta ih muči, oni češće spominju stres od ocena i škole, nego lajkove na Instagramu“, navodi ona.
Dakle, kako roditelji koji su fokusirani na uspeh svojih klinaca mogu da stave to do znanja i postave visoke standarde, a da ne oštete njihovo mentalno zdravlje?
Novinarka sa diplomom Harvarda i istraživačica o roditeljstvu, Dženifer Breheni Volas, ima predlog – samo promenite način razgovora i pitanja koja im postavljate posle škole.
Pitajte ih šta su jeli
Breheni Volas, autorka knjige „Nikada dovoljno: Kada pritisak na dostignuće postane toksičan – i šta možemo da uradimo povodom toga“, koja se zasniva na anketi 6.500 roditelja koju je sprovela zajedno sa istraživačima sa Harvarda, nedavno je razgovarala za CNBC o tome šta je naučila iz projekta i ponudila jednu jednostavnu izmenu koju roditelji mogu primeniti kako bi zaštitili mentalno zdravlje svoje dece.
Kao i mnogi roditelji, čim bi njena deca ušla u kuću iz škole, zasipala ih je pitanjima. „Kako je prošao test?“, „Koji domaći imaš?“, „Da li ste spremni za kontrolni iz matematike?“.
Sada ona umesto toga, priča o ručku.
„Kada moja deca uđu, umesto da im postavim sva ova pomenuta pitanja, zanimam se to šta su ručali ili navodim razgovorom na stvari koje nemaju veze sa ocenama, učenjem i testovima.“
Naravno, nije jednako važno da li je dete jelo piletinu ili lazanje, kao što je važno obrazovanja. Zašto onda ova promena?
Psiholozi su objasnili da kada roditelj postavlja pitanja samo u vezi školskih obaveza, deca stvaraju utisak da je njihovim roditeljima stalo više do njihova dostignuća, nego do njih samih.
Ako dozvolite da pitanja o kontrolnom budu prvo što ćete im uputiti, oni će razumeti da vaša ljubav i poštovanje zavise od ocena. A to, navodi Breheni Volas, „može dovesti do toksičnosti, anksioznosti i mentalnih problema“.
Ali čekaj, zar ne treba da znam kako je prošao na kontrolnom?
Zar roditelji ne bi trebalo da budu uključeni u školovanje svog deteta i da podrže njegov uspeh? Naravno, Breheni odgovara, ali roditelji moraju manje da pritiskaju svoju decu da pričaju o ocenama, insistira ona.
„Deca će svakako sama reći, to im je na umu. Ne moraju da misle da sam ceo dan čekala da se pojave da bih ih pitala samo o ocenama. Umesto toga, trebalo bi da dobiju poruku od mene da mi je stalo do njih kao kompletnih osoba.“
Njena deca razumeju koliko ona ceni akademska dostignuća i naporan rad, ali znaju da njena ljubav prema njima nije vezana za neki poseban ishod. A to je svakako veliki korak ka zaštiti dece od anksioznosti i mentalnih problema.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
