Do polaska deteta u školu, roditeljima se u proces donošenja odluka niko ne meša – potrebno je da se izbore jedino sa brižnim babama i dedama, mada posebno nezgodne mogu biti i tetke. Onog momenta kada dete krene u školu, ne samo da "neko tamo" počinje da ocenjuje njihovo dete, nego počinje da ocenjuje i njih. Decu ocenjuju, ali roditelji su stalno na ispitu. Rečenica koju ćete čuti u svakoj školi glasi: "Lako ću ja sa decom, šta sa roditeljima da radim?!"
Da se ne lažemo, neka roditeljska ponašanja stvarno nisu OK. ’Ajde što prave probleme nastavnicima, nevolja je što će, gledano na duže staze, napraviti probleme rođenoj deci, piše psihološkinja i porodična savetnica Katarina Jovanović.
Odsutni
Po pravilu, to su roditelji koji su nastavnicima najviše potrebni, ali njih, jednostavno, nema.
I dok nastavnik smišlja način na koji će ih privoleti na saradnju, njihova deca prave gomilu gluposti ne bi li mama i tata postali i ostali prisutni.
Naivčine
Glavna karakteristika njihovog ponašanja je što potpuno i neopozivo veruju u sve što dete kaže. Kada se jednom probije oklop njihove naivnosti i kad se oporave od šoka, verovatno će biti spremni da nastavnika saslušaju (i poslušaju). U ovoj kategoriji ima i posebno teških slučajeva – nepokolebljivo naivnih.
Kontrol-frikovi
Znaju detetov raspored obaveza napamet, znaju sve nastavnike, ne propuštaju ni jednu aktivnost, roditeljske sastanke, takmičenja i ostalo. Obožavaju ozbiljne razgovore u kojima, po pravilu, savetuju nastavnike kako da rade svoj posao.
VIP roditelji
Dete je u funkciji njihovog statusa. Ili konstantno traže od deteta da ih ne bruka, ili ga puštaju da pokazuje njihov status tako što se ponaša „baš mi se može“. Na njihovom jeziku saradnja znači „hajde da se dogovorimo da bude kako ja kažem“.
Zaštitnici
Pravdaju časove da dete ne dobije keca. Posreduju u svađama sa društvom, tako što zovu roditelje druge dece. Trče u školu kada dete zaboravi nešto da ponese. Pozajmljuju pare za ekskurziju ili za fensi patike. Od nastavnika traže isti nivo požrtvovanosti.
Žrtve
Kad je njihovom detetu teško – oni plaču. Kad je njihovom detetu teško u školi, oni plaču na nastavnikovom ramenu. Mnogo uzdišu. Manje ili više otvoreno traže od nastavnika da spase njhovo dete i/ili njih. Ako nastavnik odbije da preuzme na sebe njihov deo odgovornosti, pretvaraju se u progonitelje.
Siledžije
Koriste pretnje i sirovu snagu kako bi kontrolisali druge. Navode nastavnika da veruje da imaju izuzetno visoko samopoštovanje, dok je istina sasvim suprotna. Kad se izviču na nastavnike u školi, idu kući da detetu daju šta zaslužuje.
Prosvetari
Otvoreno je pitanje kome je najteže: njihovoj deci, njihovim kolegama prosvetarima ili njima samima. Nad njihovom decom stalno lebdi senka sumnje u dobre ocene, koliko god ih oni pritiskali. Kolege će bar malo biti u frci od njihovog deteta, jer „ko zna šta će pričati kod kuće“. Oni sami često će morati da se brane da ne očekuju da se detetu „gleda kroz prste“. Ili će biti iznervirani što se to ne radi.
I na kraju, tu su roditelji koje nastavnici vole i da čuju i da vide.
Dobri roditelji
Dobro balansiraju između ljubavi prema svojoj deci i granica koje im postavljaju. Poštuju pravila škole. Dolaze po pozivu, a ponekad i bez poziva, poštuju ulogu nastavnika u životu deteta. Znaju da iznesu svoj stav. Nastavnicima će jako zameriti ako nemaju sopstveni stav, dosledne kriterijume i jasne zahteve.
***
Bonus video: Joga za zauzete mame
Pratite nas i na društvenim mrežama:
