Da li je isto postati i biti mama s 20, 30 i 40 godina? Žene iz Srbije su nam otkrile
Odluka da se ostvarite kao mama i rodite jedno ili više dece je možda i najznačajnija, najteža i najodgovornija stvar na svetu. Ukoliko beba dolazi planirano, svaka žena prolazi kroz niz pitanja, kao što su materijalni uslovi, karijera, odnosno izbor idealne životne faze za stvaranje porodice. Upravo to jeste često predmet rasprava i dilema, kako unutrašnjih, tako i glasnih.
Neke žene su rešene da se ostvare u majčinstvu u svojim dvadesetim godinama, druge preferiraju da postanu zrelije i stabilizuju se, pa rode u tridesetim ili četrdesetim. Svaki od ovih perioda ima svoje prednosti i mane.
Mi smo pitali žene koje su postale mame u svojim 20-im, 30-im i 40-im da nam otkriju prednosti i mane rađanja deteta u tom dobu.
Jovana, 28
Kao majka koja je dobila prvo dete sa 24 godine, nailazila sam na razne komentare, a najviše da sam požurila. Moje mišljenje je da definitivno imam mnogo više strpljenja i energije za njih, kao i dosta manje strahova. Po primerima iz mog okruženja sam shvatila da su, kad dobiješ dete u kasnijim godinama, strahovi veći, a strpljenja je malo.
Jedina mana je što imam manje vremena da se ostvarim i na nekim drugim poljima, odnosno manje vremena za napredovanje jer je uvek potreban balans između dece i posla.
Prednost toga kad dobijete kasnije dete je što ste do tog trenutka imali dosta vremena da se ostvarite na svim poljima.
Ipak, mislim i savetujem svim ženama da budu svesne da su godine samo broj i da je najbitnije ostvariti se kao majka onda kada osetimo da je pravi momenat za to.
Iva, 27
Ja sam prvu ćerku dobila sa 22 godine i iz mog ugla, glavna prednost je to što imaš više vremena, snage i mnogo brže se oporavljaš. Ja imam 27 godina i i tri ćerke i trudim se da imam razumevanja za svaki njihov zahtev i dečiji prohtev, da sebi kažem da su na kraju krajeva one samo deca. Ipak, vrlo često i ja „puknem“ i nemam strpljenja, mnogo puta sam videla da mame mnogo starije od mene reaguju dosta smirenije i bolje. Verujem da godine mogu da donesu tu smirenost i opuštenost, ali s druge strane mislim da mi moje godine pomažu i da se na neki specifičan način zbližim sa njima, da u meni istovremeno vide mamu, drugaricu, oslonac i autoritet.
Još jedna od mana, koja je nekad i prednost kad rano postanete je mama što sve stižete. Uspela sam da održim prijateljstva, da nađem vreme za sebe i muža, da putujem, radim, učim i usavršavam se u poslu, a da ne zapostavim socijalni život. Ipak, to sve nekad izgleda kao neki smešni video kada ljudi trče kroz vatru – vrištim, sve me boli, umirem, ali se ipak svi smejemo i guramo dalje.
Takođe, dodala bih samo da sam kasnije završila fakultet i zaposlila se, nego što bih to inače uradila.
Kristina, 27
Ja sam ćerku dobila sedam dana nakon mog 23. rođendana, došla mi je kao najbolji životni poklon. Lagala bih kad ne bih rekla da sam pomislila hiljadu puta koliko je lakše onima koji zreliji i ostvareniji dobiju dete, ali na neki način, ja sam oduvek htela da budem „mlada mama“. Toliko puta sam to ponovila, kao u šali, da neočekivana trudnoća nije bila toliko iznenadna. Ipak, moj roze balon bez brige i problema u kom sam živela kao studentkinja, pukao je preko noći. A ja sam postala neko drugi.
Trudnoća i dete su od mene napravili bolju, jaču, snažniju i zreliju ženu. Kada postanete mama u dvadesetim, osude i kritike idu kao prilog. Da sam dobila dinar svaki put kad sam čula „dete gaji dete“, danas bih verovatno mogla da obezbedim i unučiće.Taj osećaj krivice sam nosila sve do dana kada mi je jedan čovek rekao: „Bravo mama, ko ranije rodi, ima više vremena sa detetom“, i dao mi vetar u leđa. Da budem bolja mama, da završim faks, da guram posao, da se ne zapustim i ne zatvorim. I mada je početak bio izazovan, deluje da, polako, ali sigurno, postaje lakše. Moj bebac više nije mali, sada je skoro velika devojčica sa kojom idem kroz život ruku pod ruku. I mada skoro svake noći jedem samu sebe zbog svega što još nisam uradila i što moram da osiguram detetu, kao samohrani mlad roditelj, ipak verujem da je život uradio najbolju stvar za mene. Baš kao što mislim da, nevezano od godina, dete dođe svakome od nas baš onda kad treba.
Dragana, 36
Dugo nisam želela da imam dete. Nisam sebe doživljavala kao materinski tip, nisam osećala materinski instinkt, bebe i deca me nikad nisu preterano zanimali ni oduševljavali i do tridesetih sam stvarno bez dileme mogla da kažem da ne želim da rađam. Međutim, sve se promenilo kad sam postala tetka i zaista u roku od nekoliko meseci potpuno su me preplavila ta materinska osećanja i želje. U korak s tim su u narednim godinama smekšali i moji stavovi o braku i od osobe koja je bila sigurna da se nikad neće udati, završih i ja pred tim oltarom u 33. godini. Godinu i po kasnije konačno sam postala mama i mada nije sve išlo glatko i bilo je mnogo borbe i stresa, danas ovaj osećaj ne bih menjala ni za šta na svetu. Rodila sam dete u trenutku kad sam neke najveće egzistencijalne dileme pregrmela i zaokružila, kad sam se uveliko „iživela“, pronašla sam se i ostvarila profesionalno, putovala sam, izlazila, ekperimentisala, upoznavala sebe iz svih mogućih uglova, sazrela, stabilizovala se i tako dalje. Dobila sam dete u trenutku kad sam konačno bila u potpunom miru sa samom sobom i svojim životom, a mislim da, bar kad sam ja u pitanju, to ne bi nikako bilo moguće u dvadesetim. Negativna strana roditeljstva u tim godinama je, s druge strane, opadanje fizičke snage, jer negovanje bebe zahteva mnogo fizičke izdržljivosti, najviše da biste se nosili sa nespavanjem u prvim mesecima i mislim da je to nešto što mi je najteže palo.
Milica, 33
Ja sam ćerku dobila sa 30 godina i smatram da je došla u pravom trenutk, zapravo, baš sam tako i htela. Smatram da su to godine kada ste već zreli, pogotovo što se tiče emocionalne inteligencije, koja je za gajenje deteta ključna, a zatim i finansijski stabilni. Dodatni plus je životno iskustvo, jer sam imala prilike da se susretnem sa više različitih situacija i „prođem“ trenutke koji su mi pomogli da pronađem sebe, ali i idealnog partnera sa kojim ću stvarati porodicu. Opet, koliko god to lepo zvučalo, postoji i pritisak od biološkog sata, što već u kasnijim godinama može da stvori problem. Ipak, verujem da mnogo lakše u ovom periodu možete da nađete balans između poslovnog i privatnog, da imate više vremena za sebe i dete. Iako nemam energije kao kad sam imala 20 godina i vrlo često sam premorena, suštinski smatram da mi iskustvo donosi strpljenje i mir da uživam u ćerkici i pored svih obaveza,
Jovana, 38
Ja sam bebce dobila sa 34 i 36 godina. Smatram da je glavna prednost kada se porodite u tridesetim to što su vas već svi otpisali, pa su duplo srećniji kada dobiješ dete. S druge strane, u ovim godinama već imam neki stabilan život, fin i u svakom smislu osamostaljen. I ja i muž smo uspeli da ostvarimo poslovno. Pored toga, imala sam priliku da putujem, uživam i obiđem pola sveta kao devojka.
Što se tiča mana, mislim da u ovom dobu već počinje da se javlja manjak energije i živaca. Pored dece tu su i svakodnevne obaveze i odgovornosti, koje možda kad ste mlađi nemate, ili ih bar niste u tolikoj merni svesni.
Bojana, 48
Verujem da kad si mlada mama imaš više energije, snage i živaca, ali tek sa godinama stičete zrelost u svemu, pa tako verujem i majčinstvu. Ja sam ćerku dobila sa 34 godine, ona ima 13 i već je velika. Jedini problem je što je moja ćerka sada u pubertetu, a ja ulazim u menopauzu, pa se tu dešavaju lomovi.
S druge strane, ne znam koliko „mlada mama“ ima veze sa godinama, pogotovo što se danas sve promenilo. Jedino što je možda lakše jeste da si opušteniji kad si mlađi i lakše preguraš sve. Opet, ja za sebe smatram da sam bila mlada mama kada sam se porodila sa 34 godine.
Tijana, 45
Ja sam prvi put postala mama za 30, a drugi put sa 40, i mogu slobodno da kažem da je bolje kada se kao malo stariji upustite u roditeljske vode, iako mi je sa prvim detetom bilo mnogo lakše.
Sa sinom smo proputovali pola sveta i nismo ga osetili, dok danas sa ćerkom jedva odem 100 km od Beograda. Ona je zvrca, nikad ne bi spavala, uvek ima nešto da pita, traži, želi…
Što se tiče moji roditeljskih postulata, oni se ne razlikuju mnogo. Oboje su krenuli na sport sa 3,5 godine, sa oboje isto funkcionišem, samo što ćerkica naravno traži malo više pažnje oko oblačenja ili frizura, dok sam sinu mogla i džak da navučem. Kao i kad sam bila mlađa, tako i danas, trudim se da sve rešim dogovorom i pričom. Moj Marko je imao jedan tantrum u kuhinji, Anja jednom u radnji. Sa svakim sam popričala i predočila da takvo ponašanje ne donosi ništa dobro i da, na primer, Anja u tom trenutku svakako neće dobiti igračku. Iskreno se frapiram kada čujem da deca imaju konstantne tantrume, smatram da je to do roditelja,
Kada je reč o trudnoćama, obe su protekle super, sa sinom nije imala nikakve smetnje, sa Anjom tahikardije, mada je to moguće nasledno i javilo se tada zbog godina.
Puno sam šetala u obe trudnoće. U prvoj sam štaviše češće koristila auto, dok sam sa ćerkom skoro svako veče šetala 6-7 kilometara. Oba porođaja su bila prirodna, bez epidurala. Sa prvim detetom je prisustvovao tata, u drugom slučaju nije neke zbog bakterije koja je vladala u porodilištu. Ali smatram da tate treba da bude tu, i zbog mame i zbog bebe.
Patronažna sestra mi je oba slučaja došla dva puta, skoro sve sam uradila sama. Jedina razlika koju sada uočavam jeste da mi deluje kao da sam sa prvim detetom imala neki gard zbog kog nisam uspela da dojim duže od 3 meseca. Sad mi se čini da mi je to tada došlo podsvesno kao želja da sebi olakšam, a zapravo je pranje svih tih flašica i nošenje formule svuda mnogo komplikovanije. Drugo dete sam dojila godini i po dana.
Što se tiče nekog razdvajanja, Marko je već sa 3,5 godine išao na prvu ekskurziju sa vrtićem, dok ćerka nije imala tu opciju, ali bih je pustila. Marko je takođe više želeo da ide kod baba deda, dok Anja bira da ostane sa nama.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
