Uspori malo - rekli su mi mama, muž, drugarice, poznanici, pa čak i šef, jer nije izgledalo kao da ću ikad otići na porodiljsko.
Koliko još imaš, pitaju kolege. Mesec dana, malo jače, kažem i onda s druge strane usledi stvarna ili figurativna podignuta obrva s neizgovorenim pitanjem – zašto si još tu, šta hoćeš da dokažeš?
Neću ništa. Porodila sam se dva meseca pre 42. rođendana i uglavnom sam se do porođaja osećala dobro.
Između ostalog, i zato što nisam sedela kući 24h dnevno i gledala u plafon, nego radila s ljudima s kojima beskrajno volim da radim, čak i kad su nepodnošljivi, jer me to ispunjava i osećam da to što radim ima smisla.
Jesam li imala određene zdravstvene probleme? Naravno, kao i skoro svaka žena mojih godina koja radi od svoje 18. i ima relativno stresan posao. Srećom, ne onakve koji bi me prikovali za krevet. Ali nisam bila ni 100% zdrava niti sam osoba koja ne pije nikakve lekove.
Nisam nikakav superorganizam, niti pokušavam bilo šta da dokažem. Kad mogu, vrlo rado se izležavam ceo dan i ne radim ništa, ne osećajući ni najmanju grižu savesti. Naučila sam da zanemarim sve obaveze koje nisu kritične u tom trenutku, ako osetim da mi je to potrebno. Imam pomoć u kući, razumevanje na poslu i ništa me ne ograničava, niti sprečava da radim ako to želim. Ali me niko ni ne tera.
S druge strane, svesna sam da ima žena koje se osećaju drugačije, koje su imale drugačije iskustvo u prethodnim trudnoćama, imaju ozbiljne zdravstvene probleme i opravdan strah koji ih zatvara u kuću još u ranom stadijumu trudnoće. Ima i onih koje jedva čekaju da se malo odmore od svega i iskoriste što više vremena da se posvete sebi. I to je sve sasvim ok. Nisu ni manje žene, ni manje vredne. I sama bih tako radila da se tako osećam.
Posebno sam svesna da ima žena koje rade zahtevne poslove kod poslodavaca koji nemaju razumevanja za trudnice, koji ih varaju i izrabljuju, i sasvim je normalno da od toga pobegnu što pre.
Neke od nas imaju sreću da eventualne zdravstvene komplikacije nisu tolike da nas potpuno sputavaju. Ima nas koje se posvećujemo sebi u pokretu, a ne mirovanju, kroz događaje, izazove, druge ljude, procese i to je isto ok.
To ne znači da smo mašine, ili žene bez emocija, samosvesti, nismo žene koje nisu čule za „samo nežno prema sebi“. Neko puni baterije mirovanjem, a neko kretanjem. Neko puni baterije okružen drugima, a neko u samoći. Različite smo, i to je sasvim ok.
Uz ogradu da nisam ni lekar, ni babica, ni psiholog, ovo su neke stvari iz mog iskustva koje mogu pomoći da vam trudnoća bude udobna, a da možete da radite (ako to želite) – naravno, pod uslovom da imate dozvolu lekara da radite, da je trudnoća niskog rizika, da posao nije fizički niti psihički ili emotivno naporan, da je vaš poslodavac normalan i human:
- Nemojte da se stidite da kažete ne: obavezama koje možete da delegirate, svemu u vašem životu što nije bitno (makar bilo hitno), bliskim ljudima koji očekuju da se vi njima i trudni prilagođavate, svemu što vas usput kopka i nervira ali nije od presudnog značaja (nastavi sama niz)
- Tražite pomoć: uvek i od svakoga. Reći da nešto trenutno niste u stanju je sasvim ok, posebno ako ste spremni da učestvujete: znanjem, savetima, preuzimanjem na sebe najpipavijih delova posla i delegiranjem onih laganijih. Kolege kojima je to možda retka prilika za učenje će od toga samo profitirati, a samim tim i posao;
- Budite realni sa sobom šta možete, šta ne. Ako precenjujete svoje sposobnosti, konsultujte se oko svega s lekarom ili psihologom. Ili, još bolje – sa tri različita lekara – od kojih je jedan uvek malo konzervativniji pa može da vam izbalansira „ubrzanje“ na pravu meru. Bežite od lekara koji vam stvaraju paniku jer vam ne pomažu. Birajte radionalne, ali životno pozitivne lekare jer njihova komunikacija, verbalna i neverbalna, presudno utiče na to kako se ponašate u trudnoći.
- Shvatite da u svakom slučaju imate manje snage jer vam telo stvara novo biće i donesite svesnu odluku da se nečeg (svačega) odreknete. Možda je to posao, a možda je to (nekom khm khm) besprekorno čista kuća. Neko će izbaciti treninge, a neko večere s prijateljima. Ja sam odabrala posao i porodicu i sve ostalo svela na minimum. Sem čišćenja, to je ocd s kojim se i dalje borim.
- Menjajte odluke, budite izuzetno fleksibilni – najveća nevolja proizilazi iz toga da se kao tvrdoglavo magare držite svojih prvobitnih odluka o tome kako će vam teći trudnoća i kako ćete se vi ponašati. Ako ste zacrtali da radite do porođaja; a iskrsne hronični umor, anemija ili neki drugi zdravstveni problem koji vas remeti, razmislite da podelite posao između ofisa i kuće, ili se odrecite nekih drugih obaveza ako ste istrajni da ostanete na poslu. Možda čak i svih drugih.
- Sitnice su nebitne i ne znače ništa – neverovatno je koliko nam neke sitne stvari oduzmu energije – ja sam u 8. mesecu prestala da se feniram i pomirlila se s tim da nemam frizuru i da nosim pet istih haljina jer ne mogu u istoj meri da se posvećujem izgledu, ali mi to apsolutno ne smeta da završim neke stvari koje su mi važne. Prioriteti postoje zato što ne može sve biti prioritet.
- Ne upoređujte se ni sa kim – niste uspeli da ostanete na poslu, a hteli ste, i ona vaša prokleta koleginica Jelena jeste i izgleda kao da je njoj sve baš lako u životu. E, nije joj lako, kao ni vama, ali – surprise – ništa nije bolja od vas jer je ostala da radi duže. Možda ste vi mnogo mudriji u balansiranju obaveza i trudnoće? Šta god bilo, bukvalno ne možete da se upoređujete ni sa samom sobom u prošloj trudnoći, a kamoli s nekim potpuno drugim bićem koje ima neki potpuno drugi život. Gledaj i slušaj sebe i to je jedino važno.
- Najvažnije: ok je uzeti bolovanje i reći: ja se sad isključujem, kad god vi za tim osetite potrebu. Najmanje pametna stvar koju mozete da uradite je da se junačite, a sebi ugrozavate zdravlje. Zato je reći „ne“ nekad najvažnija stvar na svetu, posebno jer ste odgovorni za najmanje dva živa bića, a to je najveća odgovornost na svetu.
Srećno, mame!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
