Pismo mame dečaka s leukemijom: Molim za sat vašeg vremena

Beba i porodica 15. feb. 202113:14 > 14:12
Podeli:
Foto: Privatna arhiva

Mali Damjan ima zarazan osmeh i oči mu se sijaju. Iza sebe je ostavio najteži deo priče s leukemijom, iako će proći još godine pre nego što ponovo bude u "sigurnoj zoni". Na desetine njegovih "drugarića" još se u bolnicama bori za taj status. Damjanova mama, Danijela Novaković, povodom Međunarodnog dana dece obolele od raka upućuje otvoreno pismo u kojem ukazuje na glavni problem s kojim se u Srbiji suočavaju ovi mali borci.

Uz dozvolu Danijele Novaković, njen post vam prenosimo u celosti.

“15. februar – Svetski dan dece obolele od raka, nama drugi u nizu koji “sa ove strane” obeležavamo!

Skor do sada – tačno 390 dana kako ova bitka sa svim svojim usponima i padovima traje.

Mnogo je neizrecive tuge za nama ostalo, jer nekada se bitka konačno gubi… a neka mila lica drugarića se sada osmehuju sa neke njihove zvezde, dok i dalje uspomena na njih ostaje urezana u srca.

Sa druge strane, mnogo je smeha iza nas ostalo zahvaljujući divnim, snažnim, najhrabrijim drugarima i njihovim roditeljima (mojim saborcima u ovome, znaju svi oni ko su i da ih i Damjan i ja volimo beskrajno) ali i celom našem timu hematoonkologije (svim našim sestrama, doktorima, spremačicama, servirkama… jednog dana očekujte pozivnice za svadbu ), Nurdoru, i mnogim nebrojenim ljudima koji su u ovoj situaciji stali uz nas.

Sav ovaj prethodni period je doneo mnogo učenja i prihvatanja, ali to je ono što je zapravo dobro jer se shvate prioriteti. Ok, možda bi mi draže bilo da je Damjan naučio koju pesmu više da recituje umesto recitovanja svakog pojedinačnog leka i njegovog doziranja, ili da je naučio da vozi skejt umesto infuzionog stalka, ali i to je učenje! Uostalom, da nije bilo svega ovoga možda nikada ne bi naučio u dovoljnoj meri da prihvati svaku, apsolutno svaku različitost, kao nešto potpuno normalno, i to je verovatno i najdivnije od svega što mu je leukemija dala.

Suočavanjem i prihvatanjem bolesti deteta se shvati da ga ta ista bolest ne određuje i da sve mnogo zavisi od naše interpretacije života, a naša interpretacija je bila i ostala – šta se mora nije teško, posmatraćemo kampovanje na odeljenju kao odlazak na mini odmor – pun pansion, neko drugi posprema, neograničeni izlazak na vazduh kada je svima policijski čas na snazi (živela terasa odeljenja), vaspitačica je tu, parti majstori smo – raspitajte se, i tek po malo naleti koje bockanje… nije tako ni strašno kad se ovako posmatra.

Pročitajte još:

Shvati se da su ljubav, saosećanje, nežnost i podrška moćnija oružja od bilo čega, i pred njima se strah, strepnja i bespomoćnost povuku, ne nestaju daleko od toga, ali se povuku toliko da nas ne preplave i ostavljaju prostora veri u željeni ishod i nadi u konačnu pobedu. Do iste ima još vremena, ali mi imamo svo vreme ovog sveta i dovoljno strpljenja da kao i do sad brojimo dan po dan i krećemo se sitnim ali sigurnim koracima!

Dajem sebi za pravo da zamolim sve da čim vam se ukaže prilika razmislite koliko je jednostavan način da doprinesete i sami u borbi koju svako dete (i odrasli) obolelo od maligniteta vodi, nevezano za Damjana već generalno!

Ako niste do sad, a ukoliko ste u mogućnosti i ispunjavate potrebne uslove, postanite dobrovoljni davalac krvi, trombocita ili se upišite u registar donora koštane srži!

Zašto ovo molim? Zato što su zalihe krvi i krvnih derivata tuga, jad i čemer, a sada sa korona-situacijom još i gore od toga, dok je naš nacionalni registar donora koštane srži, u najboljem slučaju, možda, bukvalno možda, prebacio tek preko 9000 prijavljenih donora. Ejjj, 9000 samo!

A transplatacija je neretko jedini način izlečenja kako za decu tako i za odrasle! O transfuzijama krvi, trombocita, plazme i da ne pričam koliko su nužne i neophodne, a to je jedino što ne može veštački da se nadomesti i stvori. Bilo šta od gore pomenutog ne uzima više od sat-sat i po vremena, a može da napravi rez između života i bespovratnog gubitka.

I konačno, kad god ste u mogućnosti na bilo koji način, podržite Nurdor Srbija! Mnogo je načina na koje pomažu i čine da u svakom smislu olakšaju lečenje svakog pojedinačnog deteta koje je suočeno sa malignom bolešću, ali pomažu i njihovim roditeljima – kako razgovorom tako i konkretnim rešavanjem problema. Bez Nurdora mnogim porodicama bi lečenje ionako preteške bolesti deteta bilo još teže možda i neizvodljivo. Sa tim u vidu budimo svi makar mali pomagači da se konačno ostvari cilj – Nova roditeljska kuća u Beogradu u kojoj bi bile smeštane porodice iz Srbije čija se deca leče na onkološkim odeljenjima, jer na žalost deca se svakodnevno razboljevaju.

“Nikad ne znaš koliko si jak, sve dok biti jak ne postane jedini izbor koji imaš”, podseća Danijela.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram