Dok će većina roditelja pomisliti kako je zgodno kad si pedijatar i imaš decu, pa ne moraš da trčiš u bolnicu, na primer, pedijatri će se, sigurni smo, složiti s tim da to nije uopšte pozitivna stvar u većini slučajeva.
Zamislite s kakvim se sve slučajevima susreće pedijatar, a zamislite tek kako je s pedijatrom hitne medicine! Oni su ti koji vide posledice svega onoga na šta često upozoravamo klince.
Deca su deca, a deci se nezgode događaju. I to će uvek biti tako. Ipak, određene aktivnosti nose sa sobom veći rizik od nekih drugih. Nekad ih upozorimo i ne uspemo da sprečimo, nekad će se na nas naljutiti zato što pokušavamo da sprečimo nešto što im se čini bezazleno, a nekad će čak i prestati da rade to na šta ih upozorimo. Iako nećemo uspeti svaki put, možda neke povrede ipak možemo sprečiti.
A ko bolje zna sve moguće povrede i uzroke istih, ako ne – pedijatar, i to posebno onaj koji je specijalizirao hitnu medicinu. Hitna je ono mesto na kojem, nažalost, završimo s klincima nakon neke od epizoda u kojoj nismo uspeli da preduhitrimo nezgodu i povredu. Upravo zato delimo savete pedijatara hitne medicine kojima je postavljeno pitanje – šta nikada ne biste dozvolili svojoj deci jer je rizik od povrede prevelik.
Vožnja na prednjem sedištu pre nego napune 13 godina
Prema američkom Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, sudari motornih vozila vodeći su uzrok nenamernih povreda i smrti u SAD-u. Deca bi uvek trebalo da budu na zadnjem sedištu, odgovarajuće i propisno vezana. To podrazumeva odgovarajuće sedište ili kasnije booster sedište i pojas, primereno uzrastu, visini i težini deteta. Najveći problem na prednjem sedištu su vazdušni jastuci koji mogu uzrokovati prelome rebara, povrede glave, vrata i kičme, posebno ako je dete manje i slabije građe.
Skakanje na većini trampolina
Najveći rizik predstavljaju, prema rečima lekara, javne trampoline i parkovi s trampolinama. Nekontrolisano okruženje i veliki broj dece povećavaju rizik od sudara i padova, pa su lomovi i ortopedske povrede mnogo češće u takvom okruženju. U zavisnosti od težine deteta, odskok može biti poprilično jak, a ako se drugo dete nađe slučajno u blizini, situacija je nepredvidiva. Ostale povrede nastale na trampolini uključuju posekotine, potrese mozga, povrede kičme. Trampolina bi morala da bude usađena u zemlju, imati mrežu kao ogradu, a odrasla osoba uvek mora biti prisutna, i pripaziti da nije previše dece na trampolini, a idealno je da to bude samo jedno dete. Deca mlađa od 6 godina ne bi uopšte trebalo da ih koriste.
Plivanje bez nadzora
Ponovno američki CDC tvrdi da više dece uzrasta od 1 do 4 godine umire od utapanja nego bilo kojeg drugog uzroka, a to se često događa u bazenima, ali i u kadama. Činjenica je da je dobro i korisno podsticati decu da nauče da plivaju što je ranije moguće – ali čak i nakon što deca nauče, roditelji bi trebalo još neko duže vreme da budu uvek uz dete dok pliva. Kako deca odrastaju i sve bolje plivaju, tako raste i njihovo samopouzdanje. To je s jedne strane dobro, ali takođe može dovesti do prekomernog rizika. Jako je važno zapamtiti da se dete još uvek može utopiti, čak i ako zna kako da pliva. Uvek, ali uvek neko treba da ih nadzire, bez obzira na to gde se deca kupaju.
Vožnja bilo čega bez kacige
Bicikli, trotineti, roleri, skateboard, hoverboard… za sve to dete treba da ima kacigu. Kad se vozi na bilo kakvim točkovima, mora da ima kacigu. I tu rasprave nema. Deca, naime, imaju nesrazmerno veliku glavu u poređenju sa svojim telom, pa je verovatnoća da će pasti i udariti glavom veća nego kod odraslih. Posledične povrede variraju od udaraca i posekotina do potresa mozga i teških krvarenja u mozgu koja uzrokuju trajna oštećenja. Deca bi takođe trebalo da nose kacige tokom skijanja, vožnje snouborda, klizanja, jahanja i tokom određenih vodenih sportova. Pravilo je: ako postoji kaciga za to, dete treba da je nosi, i to bez obzira na činjenicu koliko je dobro u toj aktivnosti.
Maženje nepoznatih životinja
Brojne posete hitnoj mogu se sprečiti ako decu podučimo kako se prikladno ponaša u blizini životinja, posebno onih koje ne poznaju. Važno ih je naučiti da ako vide životinju s kojom žele na bilo koji način da komuniciraju, to se mora uraditi na siguran i kontrolisan način, odnosno pre svega razgovarati s vlasnikom životinje. Ako dete ima kućnog ljubimca kod kuće, još će samouverenije prići životinji, ali važno je i tu postaviti granice. Na primer, dete ne može da poljubi niti da zagrli bilo kog psa samo zato što to radi svom psu. Ugriz psa za lice je jedna od najčešćih povreda kad se radi o životinjama, piše Miss7mama.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
