Odgojiti zdravog i srećnog muškarca nije lak zadatak majki muške dece, a to je u ovo ludo vreme imperativ.
A da li sve radimo kako valja i gde grešimo? Da li su metode većine mama i tata koji čuvaju decu u parkiću dobre, delotvorne, zdrave?
Zato prenosimo tekst sa sajta zelenaucionica.com a napisala ga je Maria Milojković, poznatija na društvenim mrežama kao Belgrade Mama. Ovo je njena priča:
Da li mislite da su muškarci nezreli, samoživi i zatvoreni u sebe? Ne dao vam onda bog muško dete. A kamoli da je još i osetljivo. Manje osuđujem muškarce od kad sam postala mama. Oni treba da budu džentlmeni. Njima se ne dozvoljava da pokažu da pate, da se boje ili da ih nešto boli. Kako da onda imaju razumevanja za ista ta osećanja kod nekog drugog? Kako da uspostave zreo odnos?
Da li ga vaspitavate da bude čvrst momak?
Često sam kritikovala mamine sinove sa svojom drugaricom Bojanom. Obe smo na kraju dobile po dečaka i devojčicu, i naši stavovi su se izokrenuli:
„Dijagnoza dečak“, tako ona zove ponašanje svog sina.
„Druge žene će jednog dana osuđivati tebe i mene što od njih nismo napravile ‘prave‘ muškarce“, kažem joj.
Moji sin i ćerka su kao nebo i zemlja. Imaju četiri i po godine. On zna da čita i piše, ali emocionalno zaostaje za svojom sestrom. Osetljiv je i lako se razdraži. Nesmotren je. Nemiran do bola. Ima veliko srce. Dok njegova sestra stoji po strani, on u parku prilazi nepoznatoj deci i zove ih „drugari”. Kakav pogrešan način ponašanja na igralištu…
Jednom kada je pritrčao nekom klincu da se upozna, mali mu je savio ruku iza leđa.
Dečaci treba da budu borci.
Drugi put mu je vršnjak dao dečju pušku da se igraju rata: „Bum, bum“, rekao je moj naslednik i okrenuo cev ka sebi. Nije znao ni da je drži. Nemamo pušku u stanu, nikad je nije ni tražio.
Dečaci treba da budu ratnici.
Očekujete da dete od četiri-pet godina bude promišljeno?
Četvorogodišnji dečaci treba da budu oprezni kao devojčice. To najčešće nije tako – jednostavno njihov mozak se razvija drugačije nego ženski.
Jednom je moj klinac vozio trotinet, a u blizini se našla beba. Sama. On joj se previše približio i bebin deda je zaurlao: „Pazi kuda ideš!“
Beba je pala. Moj sin se zaustavio.
„Izvinite, još uvek je mali“, rekla sam.
„Ne, nije. Vidi koliki je“, matori je besneo.
„Pa, koliki je?“, pitala sam ga iziritirana. „Ima četiri godine.“
Ako može da se popne na trotinet, on je „dovoljno zreo“. A ja samo što mu pre izlaska ne obučem protivminsko zaštitno odelo da bih ga sačuvala u jednom komadu.
Viteštvo
Dečaci takođe treba da viteški prihvate kada ih neko odbije.
Nedavno je moj malac pritrčao nekolicini roze princeza da se igraju. One su ga odgurivale, jer nisu htele da bude sa njima. Dok sam im prišla, on im je već uzvratio.
„Ti si dečak, ne treba da guraš devojčice“, rekla je jedna baka.
„Zar ne vidite da ne žele da se igraju sa njim?“, objasnila sam i odvukla ga.
Oči su mu bile kao da je umrla Bambijeva mama. Nije kapirao zašto su ga oterale kad je imao dobre namere.
Pokušala sam da ga nateram da se sabere. Ali ima proklete četiri i po godine. Umesto da plače kao devojčica, on treba da prihvati situaciju i da se iskulira.
„Sad vidiš kako je dečacima“, kaže njegov otac.
I ja počinjem da uviđam.
Uhvatim sebe da tešim tuđu decu po parku:
„Dete koje ne želi da se igra sa svima nije dobar drug“, kažem klincu kada ga je devojčica izbacila iz igre.
Razočaranja jesu deo odrastanja. Ali dečaci moraju da nauče pre devojčica kako da ih prevaziđu sami. Iako su osetljivi isto koliko i devojčice, učimo dečake da kontrolišu i ne pokazuju svoje emocije kada njihov mozak još uvek nije za to sposoban.
Profesorka sa Stenforda Džudi Ču u svojoj knjizi „Kada dečaci postanu dečaci: Razvoj, odnosi i muževnost“ tvrdi da emocije i saosećanje malog dečaka nisu ništa drugačije od devojčicinih. Međutim, oko šeste-sedme godine kultura im nameće to da budu stoici i samodovoljni. Tako često izrastu u ljude koji ne mogu da osećaju i da se povežu na isti način kao što to mogu žene. Ne želim da se to desi mom sinu. Žene se konstantno žale na emocionalno nedostupne momke.
Mnogi su pogrešno shvatili feminizam
Devojčica zna da će dobiti ljuljašku ako izgura dečaka i zacvili: „Neeee, moja je.“ Dečak tada treba da se skloni iako je došao prvi.
Iako su slabiji pol koji mora da se brani, devojčice takođe ne treba ni da udaraju prve. Vrlo često njihove mame ih ne opominju za to jer one tako doživljavaju feminizam. A da prvo naučimo roditelje da to što su im ćerke nasilne i manipulativne nije vrlina?
Sećam se kada je moja poznanica rekla svojoj petogodišnjoj devojčici:
„Ako te dečak pipne, šutni ga između nogu.“
Šta tačno klinac tih godina može da uradi da zasluži takvu kaznu?
Pomozimo malim dečacima
Nije im lako. Njihovi nezreli mozgovi treba da odreaguju časno čak i na nepravdu, ne ispoljavajući svoja osećanja.
Kako podizati dečaka ispravno, pa da on izraste u zrelog čoveka? Pustiti ga da oseća i kanalisati ga tako da ne bude destruktivan.
„Teško ti je? Slobodno se isplači.“
„Kada si ljut, lupi nogom o pod. Udari pesnicom u jastuk.“
„Da, znam da si tužan. Proći će.“
Mora da zna šta su tuga, ljutnja i bol. I da ne treba da ih se stidi, jer to svi osećaju. I svima koji beže od njih je teško.
Vaspitavajmo ga da bude plemenit.
Da se zapita kako se oseća neko drugi.
Da bude otvoren za nove ljude i iskustva.
Ako neko dete neće da se igra sa njim, neka zna da ima dece koja ne prihvataju lako nepoznatu decu ili one sa kojima se ne igraju svaki dan. On je i dalje dobar, jer je otvoren za nove ljude. A tu osobinu nemaju svi.
Ako ga devojčica udari, ovo je jedina stvar koje sam se setila da kažem svom sinu:
„Ne vraćaj joj. Viči na nju: ‘Nemoj da me udaraš! Bezobrazna si.’ Onda se okreni i idi. Ona ne zaslužuje tvoje društvo.“
Da li postoji još nešto što dečak od četiri godine može da uradi da bi bio pristojan, a da je u skladu sa njegovim godinama? Recite mi da postoji.
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
