Da li deca treba da znaju da pišu i čitaju pre polaska u školu? Ja mislim da ne treba, ali izgleda da većina roditelja misli drugačije.
Kao novinarka često pišem o tome šta deca uče u prvom razredu u drugim zemljama, kao i o njihovim obrazovnim sistemima. I mi same, kao mame, naučimo nešto, oduševimo se, pa podelimo sa vama kako neki tamo klinci u vrtiću provode ceo dan napolju, čak i po dvocifrenom minusu, uče da se snalaze u šumi, prave kuće od blata, kuvaju i kroz igru postaju jači, samostalniji i svesniji. U školama ih ne ocenjuju do 6. razreda, uče ih da uče za sebe, ne za ocenu. Zabranjeni su telefoni i nezdrava hrana, a deca u prvi razred dolaze prosto kao deca i sem kišnog odela i gumenih čizama, ne nose ništa drugo.
Lepo zvuči, zar ne? Toliko lepo da sam skoro počela da živim ovu utopiju i pripremam se za polazak svog deteta u školu na, recimo, pogrešan način. Sve dok me kao malj u glavu i nokaut u stomak nije pogodio govor jedne prijateljice.
Naša deca imaju tek pet godina, skoro svaki dan se igraju zajedno. U istom smo parkiću, pričamo o manje više istim stvarima, dok se one divno igraju nekih dečijih igara i nikada, ali baš nikada do sada nismo potegle priču o školi. A volela bih da nismo ni sada.
Većinom se u ovim situacijama nađem u klinču sa ambicioznim roditeljima. Pre par nedelja mi se jedna od tih mama, čije dete ima tek tri i po godine, hvalila kako njena klinka već zna sva slova. Zna da piše, celu azbuku napamet, a evo sad će i da čita uskoro.
„Svaka čast, stvarno. Ali ja mislim da deca ne treba da znaju sve to pre prvog razreda“, rekla sam joj, ali ona je uporno nastavila da me ubeđuje.
Mada u tom trenutku nisam mnogo pridavala značaja, moje dete zna onoliko koliko je želela da zna. Nekoliko slova, poneku reč i većinu brojeva, ali sve od toga je usvojila na lično insistiranje. A ja sam se, potkrepljena informacijama učiteljica i pedagoškinja o tome šta deca treba da znaju kad krenu u prvi razred i šta roditelji treba da nauče dete pre polaska u prvi razred, trudila da joj i to približim na zanimljiv način.
Pomenuti malj u glavu je došao već sutradan od jedne druge mame iz parkića. Ta divna, nežna, uspešna i obrazovana žena me je postavila ispred sebe i pogledala kao da želi da me otrezni iz najtežeg delirijuma.
„Kristina, veruj mi. Moraš. Rekao mi je prijatelj kojem verujem da nema šanse da će se snaći u školi ako ne dođe spremna. Prelaze po jedno slovo svaki dan i već u prvom polugodištu imaju diktat. Jesi svesna šta je to? Ne vežbaju kosu ili ne znam kakvu crtu dve nedelje. Odmah pišu. Njegova mala je prošla kroz pakao. Mora da zna da čita i piše pre škole. Mora“, ponavljala mi je glasom kao da želi istovremeno da me izgrdi, da se sažali nad mojom neosvešćenošću, ali i da mi pokaže da nemam više vremena za gubljenje.
A onda je uperila prstom u azbuku okačenu na zidu. Viđala sam je kod mnogih drugarica. Kažu da sva deca moraju da je imaju, jer tako usput uče slova.
„Ovo nije loša stvar, gleda pred spavanje i nauči nešto kroz igru“, dodala je kako bi mi olakšala malo.
Ali srušila mi je san u trenutku. Ta azbuka na zidu je za mene značila da moje dete od sutra kreće u školu. Ne za godinu ili dve, sutra. Već mi je dugo bola oči u svakoj dečijoj sobi gde klinci nemaju zajedno 6 godina, a sada mi je rečeno da treba da uradim istu stvar.
I verovatno bih, da sam imala vremena da smirim misli dok sam uveče nervozno gledala igračke, kućicu za lutke i druge đakonije po sobi. Ne pamtim da mi se od perioda kada sam bila klinka i strepela za prijemni ili neku ocenu desilo da me nešto toliko muči kao milion pitanja koja su mi se vrzmala kroz glavu to veče. Taj grč u stomaku i pelin u grlu je mogao samo naš školski sistem da mi izazove. I evo ga sada ponovo.
Šta ako se stvarno ne snađe? Šta ako bude jako loš đak? Kako će se snaći sa drugim predmetima i celim obrazovanjem ako u startu ne nauči da uči?
Ja sam odavno donela odluku da neću biti mama koja radi domaći ili proverava šta ima da se nauči, kao i da neću biti jedna od onih koja toleriše loše ocene i neobrazovanje.
I ne, naš sistem nije švedski, deca nemaju tu privilegiju da dođu u školu bez osnove koja podrazumeva da znaju sve brojeve, da pišu i čitaju. A dobro bi bilo da super sabiraju i oduzimaju.
Zato razumem sve roditelje koji strepe i žele da olakšaju i sebi i deci polazak u školu. Samo što meni ovde lično deluje da se posao olakšava nekoj drugoj strani. Negde sam pročitala da, ako dete posle škole treba još da uči sa roditeljima, znači da nastavni kadar nije odradio svoj posao. A i kako će, kad su im ruke u većini slučaja vezane?
I znam da bi najmlađima bila bolje da neki stariji moraju da zasuču rukave i promene nešto. A oduzimanje jedinih šest bezbrižnih godina života – i roditeljima i deci – možda jeste zaista dovoljno dobar razlog.
Jer čak i onaj mali rezime nekog rajskog sistema je dovoljan da nas uvuče u vrtlog želje da isto možemo da priuštimo i našoj deci. Zamislite koliko bi bio tek lep da je stvaran i živ u Srbiji.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
