Kamp u kom se menja odnos dece prema roditeljima, vršnjacima, prema hrani, tehnologiji, prirodi.
Tata radi ceo dan u firmi, posle posla jedva stigne da pokupi dete iz vrtića ili škole, da ga odvede na trening, na kraju ima snage samo da jede i legne. I tako se dan za danom topi vreme koje taj tata provodi sa svojim mališanom u igri i učenju. Da ta slika može da bude i drugačija, pokazuje Mirko Mitrović iz Beograda, suprug, otac četvoro dece i inženjer elektrotehnike. On je širom Srbije oformio kampove Prvi put s ocem u kojima se roditelji, pre svega, očevi, na vrlo kreativan i produktivan način povezuju s decom.
Za Zadovoljnu on priča odakle ideja za taj projekat, šta kažu iskustva iz kampa, kako klinci reaguju dok s tatama pecaju, lože vatru, dižu šator, kako se menja njihov odnos prema vršnjacima, prema hrani, tehnologiji, prirodi.
„Kamp je nastao iz mojih potreba koje sam imao kao mladi roditelj. Trebalo mi je mesto gde ću moći da ojačam svoje roditeljske veštine, da se povežem sa drugim ljudima i učim iz njihovih iskustava, da provodim sa svojom decom vreme u prirodi gde ćemo više biti upućeni jedni na druge i na kraju gde će moja deca moći da izgrađuju svoj odnos prema prirodi na bazbedan način.“
Mirko priča i gde se nalaze ti kampovi i šta zapravo nude.
„Na desetak lokacija širom Srbije sprovodimo kampove: Družetići, Tara, Stara planina, Mučanj, Kopaonik, ali smo najveći deo napravili u selu Podbukovi podno Divčibara. Na svim kampovima pokrivamo sve tri komponente neophodne za dobro roditeljstvo: znanje, vreme i zajednica. Potrebno nam je da proširujemo svoje znanje jer se okolina u kojoj podižemo decu menja eksponencijalnom brzinom, potrebno je da u podizanje dece uložimo značajno vreme (često veće od onog koje mislimo da je potrebno) i neophodno je da imamo zajednicu – mrežu podrške kroz koju ćemo moći da sagledavamo svoje nedostatke i ispravljamo ih.“
Deca s roditeljima dižu šatore, skupljaju drva, prave kućice za ptice
I šta deca i očevi tamo zapravo rade, šta uče? Šta kažu iskustva – kako se ponašaju deca bez telefona, šta im zapravo najviše okupira pažnju, pa i ne pomisle na telefon?
„Kamperi rade ono što inače rade ljudi koji žive u prirodi: obezbede smeštaj, hranu i aktivnosti od kojih se raste. Poenta je da sve radimo zajedno, što najčešće u životu nije slučaj. Zajedno dižemo šatore, zajedno spremamo hranu, zajedno skupljamo drva, pravimo kućicu za ptice ili šta god drugo. U takvoj postavci stvari deci najčešće ne padne na pamet da pitaju za telefon.“
Tu se deca na poseban način povezuju sa roditeljima, pre svega, sa očevima, što je jako važno, posebno ako znamo da u našoj zemlji očevi, nažalost, jako malo vremena provode sa decom. A ovde u kampu oni s klincima pecaju, lože vatru, dižu šator…
Očevi u dečjim očima postaju veći
„Da bi uloga roditelja bila značajna, dete mora da gleda roditelja kako radi značajne stvari. Nažalost, danas se u većini slučajeva uloga roditelja svede na servisiranje osnovnih potreba i taksiranje, što u dečjim očima ne izgleda kao bitno. Međutim, kada deca svoje očeve vide da rade nešto što je bitno drugima, za šta ih drugi pohvale, na primer, naprave most ili spreme ručak za 60 ljudi, i još ako su i sama učestvovala u tim aktivnostima, onda počinju drugim očima da gledaju na očeve i ti očevi im izgledaju veći.“
Deca uče od starijih, a pomažu mlađima
Mirko priča i kako se tada kod dece menja i njihov odnos prema vršnjacima, prema hrani, tehnologiji, prirodi.
„Na našim kampovima deca su različitog uzrasta i to im omogućava da razviju odnose po vertikali sa drugom decom za šta nemaju prilike u školi jer su u razredima sva deca istog uzrasta. To povezivanje po vertikali je bitno jer se dete bolje priprema za život i tu se deca povezuju sa starijima, tražeći od njih pomoć i savet, ili sa mlađom decom, pružajući im podršku. Pored odnosa sa decom različitog uzrasta, kod dece se razvija i zdraviji odnos prema hrani jer hranu doživljavaju kao gorivo, a ne kao utehu. Razvija se zdraviji odnos prema tehnologiji jer i nju krenu da doživljavju kao pomoć, a ne kao neophodnost. Što se tiče prirode, ako su deca manjeg uzrasta, odnos sa njom se uspostavi odmah i neposredno, a ako su veća, onda treba malo adaptacije, ali se uvek uspostavi. Dete koje ima zdrav odnos prema ljudima i prirodi i dete koje izgradi zdrave navike prema ishrani i tehnologiji ima daleko više šansi da vodi zdrav život nego prosečno dete.“
Cilj svega toga, kako kaže naš sagovornik, jeste prosperitetno društvo i zdrav život za one koji dolaze posle nas.
„Nikakvi politički ili ekonomski pokreti ne mogu ljude motivisati da budu bolji. Treba da krenemo od sebe i da koračamo skromnim koracima ako želimo da naši potomci stignu daleko.“
On priča da su programi kojima se bave i veliko vreme koje su posvetili i supruga i on omogućili da bolje upoznaju svoju decu, njihove jednistvene želje, potrebe i iskustvo.
Najčešća zabluda roditelja je da ima vremena
Mirko kaže da se u svemu vidi i velika zabluda koju roditelji imaju o svojoj deci.
„Najčešća roditeljska zabluda je da ima vremena. Ima ako radimo nešto na tome. U suprotnom, vreme iscuri kao pesak. Ako dete, na primer, ima tri godine, ono ima jedinstvene dileme, želje, emocije i potrebe i velika je zabluda da će to neko buduće angažovanje roditelja moći da kompenzuje. Najbolje vreme da počnemo da se bavimo decom je odmah.“
Za kraj Mirko Mitrović govori postoje li neki uslovi za prijavu.
„Pošto je svaki roditelj na kampu uzor svoj deci, onda je uslov za učestvovanje na kampu članstvo u zajednici. Cene su simbolične i dovoljne da se pokriju osnovne potrebe koje učesnici kampova imaju“, zaključuje naš sagovornik.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
