Da, moguće je da porođaj izgleda ovako.
Marina Klejveg se pre 13 godina iz Srbije preselila u Australiju, a javila mi se nakon što je pročitala moju priču o akušerskom nasilju i priključila se inicijativi da se nehumanom tretmanu u našim porodilištima stane na put. Ona je u okolini Perta, u Zapadnoj Australiji, rodila dvoje dece. Prvo 2009, a drugo četiri godine kasnije. Svoje iskustvo sa porođaja podelila je na Fejsbuk grupi podrške Stop akušerskom nasilju uz priznanje da ju je sramota da priča o svojim iskustvima kad čita priče žena iz Srbije koje su ovih dana isplivale u javnost. Uprkos tome, odlučila da podeli neke osnovne stvari jer je, kako sama kaže, bitno znati kako može i treba da bude.
Ovo je njena priča.
„Porođaji su bili u različitim državnim bolnicama pošto smo se preselili. Prvi porođaj je bio u specijalizovanoj bolnici (pošto je to bila najbliža) koja je bila opremljena vrhunski a drugi u staroj bolnici koja je ubrzo posle porođaja zatvorena i srušena. Iako je postojala očigledna razlika u stepenu opremljenosti – na oba mesta doktori, doktorke i babice su me tretirali kao ljudsko biće koje prolazi kroz dramatičan trenutak.
Pošto su obe trudnoće bile potpuno tipične, nisam imala “svog doktora” nego sam imala svoj karton – polazna ideja je da je svaki doktor na odeljenju dovoljno stručan da može da vodi normalnu trudnoću na osnovu kartona koji sadrži sve nalaze i temeljne beleške.
Pregledi su se odvijali od trećeg do sedmog meseca trudnoće jednom mesečno, od sedmog do osmog meseca na svake dve nedelje, u devetom mesecu jednom nedeljno, a posle termina za porođaj (obe trudnoće su probile termin) na svaka dva dana. Pregled se uglavnom sastojao od fizičkog pregleda, razgovora i slušanja otkucaja bebinog srca. Krvna slika je pregledana u ključnim trenucima u toku trudnoće.
U toku trudnoće sam bila tri puta na ultrazvuku, s tim što sam treći put poslata pred kraj trudnoće (nije bilo neophodno) – ja sam visoka, plod je bio prosečne veličine ali je na meni delovao malo. Ultrazvuk je tražen da se potvrdi da je plod odgovarajuće veličine.
Pri pripremi za porođaj, zamoljena sam da ne brijem i ne depiliram stidne dlačice već da ih samo skraćujem, makar od 30. nedelje trudnoće. Razlog za to je što depiliranje i brijanje oštećuju kožu i stvaraju mikroabrazije od kojih ne samo da kozža lakše puca pri porođaju nego se češće javlja infekcija. Rečeno mi je da ne brinem, ako bude bilo neophodno, obrijaće me za minut na stolu.
Klistir nije ni pominjan. Rečeno mi je da kad krene porođaj, verovatno ću ili povratiti ili izvršiti nuždu jer “sve što je ušlo, mora da izađe na ovu ili onu stranu“. Pri prvom porođaju sam povratila na sred hodnika u bolnici u trenutku kad je pukao vodenjak – doneli su mi kolica i rekli da se ne brinem pošto sam se ja izvinjavala na ivici suza zbog nereda. U toku drugog porođaja pri samom kraju sam izvršila veliku nuždu na stolu. Babica koja mi je bila najbliža je nonšalantno pitala koleginicu da joj doda vlažne maramice – i to je bilo to.
Pred oba porođaja je napravljen porođajni plan uz obostrano razumevanje da se moje želje prate sve dok beba i ja nismo zdravstveno ugroženi. Prvi porođaj se odužio zato što se amniotička vreća zalepila za zid materice. Babica je staloženo objasnila šta predlaze – tzv “swipe” – da prstom razdvoji vreću od materice. Trebalo joj je svega 30 sekundi da mi objasni šta predlaže, zašto predlaže, kakav je osećaj i koja je alternativa. Tih 30 sekundi je potpuno promenilo moju ideju o tome šta znači poštovanje telesnog integriteta.
U toku oba porođaja imala sam potpunu slobodu da se krećem i nameštam na krevetu kako mi odgovara. Prvo dete sam rodila čučeći na krevetu a drugo ležeći na boku. U pripremi za porođaj naglašeno mi je više puta da se ipak moje kosti i unutrašnji organi pomeraju i da treba da se namestim kako je meni zgodno a ne doktoru i babici pa neka im je i deseti porođaj tog dana.
Bitno je znati da u Australiji nije bilo oduvek tako, i da su postojali ozbiljni problemi akušerskog nasilja. Ali pre par decenija je sproveden pilot program (koji je sada standard u bolnicama) koji je jasno pokazao da tretman u toku porođaja direktno utiče na post partum oporavak. Daleko je efikasnije za zdravstveni sistem da se ulože sredstva kako bi se umanjio stres porođaja jer će se pritisak na post partum i kasniji razvoj smanjiti. I sredstva i jesu uložena – daleko više u pravljenje programa i treniranje ljudi nego u opremu.“
***
BONUS VIDEO: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
Pratite nas i na društvenim mrežama:
