Druženje sa decom je antistres.
Učestvovanje oca, podjednako kao i majke, u vaspitanju i odgoju deteta je ključno za razvoj u normalnu, ispravnu, pozitivnu osobu, priča u novoj Mamazjaniji Miša Stojiljković, koga smo u najavi predstavili kao „Profi tatu“, jer se kroz svoje emisije, između ostalog, bavio podrškom tatama kojima se, u našem društvu, često ne priznaju brojne zasluge. Miša je kao otac dva dečaka legitiman da zastupa očeve, a osim što je psiholog i novinar, autor je serijala „Tata, ti si lud“, u kojem iz različitih uglova obrađuje upravo temu očinstva.
Mamazjaniju ćete premijerno gledati svake subote u 20 sati na portalu Zadovoljna.rs, a ova, kao i sve prethodne epizode Mamazjanije na ostalim platformama biće dostupne već u nedelju narednog dana, u 8 ujutro, i to na YouTube kanalu Nova RS i podcast platformama Soundcloud, Castbox, Podcast.rs, Spotify i Stitcher, kada se u pretrazi upiše Nova.rs.
U razgovoru sa Mišom, čuli smo nekoliko anegdota iz radionica, koje je držao sa očevima, koji su govorili o svojim strahovima, ali i hrabrosti da se suoče sa roditeljstvom, posebno oni koji su želeli da budu neprestano uz svoju decu, od dana rođenja, pa su zbog toga čak uzeli i porodiljsko.
„Za to je zaista potrebna hrabrost, jer u početku su svi u strahu. Kad dobijete dete, menjaju se prioriteti, više nije najvažniji posao i vaš lični život. Očevi koji su uzimali porodiljsko, u retkim firmama u Srbiji koje to omogućavaju, kažu da su u startu bili preplašeni, ali se kasnije to prenelo u nezaboravno iskustvo, koje ne bi menjali ni za šta na svetu. Tako je bilo i meni, jer sam po zakonu imao samo pet dana nakon što se supruga porodila, ali sam uzeo tri nedelje od godišnjeg odmora, a period koji sam tada proveo sa sinom je nešto najdragocenije“, seća se Miša.
On ističe da su danas očevi mnogo više angažovani oko dece nego što je to nekad bio slučaj, ali i društvo je takvo da u muškarce nema poverenja.
„U Švedskoj, recimo, očevi i majke imaju zajedno 18 meseci porodiljskog, pa mogu da rasporede to vreme kako oni žele, odnosno kako smatraju da je najbolje za dete. Kod nas će, nadam se, nekad u budućnosti biti tako, možda sad kad krenu ove društvene promene, dođe i to tog momenta.
Međutim, kod nas je duboko ukorenjena ideja o ženi kao nekome ko brine o deci i starim roditeljima, a muškarac je uglavnom onaj koji zarađuje i ne meša se previše emotivno, niti ima vremena, ni kapaciteta za brigu. Važno je da shvatimo da nije sve baš tako crno-belo. Što se dece tiče, očevi sa njima mogu sve kao majke, osim dve stvari, da ih rode i da doje“, sa osmehom objašnjava Miša.
Očevima se, ističe on, ne priznaju mnoge zasluge, pa i danas u 21. veku ženama se često postavlja čuveno pitanje „Pomaže li ti muž u kući i oko dece?“
„Na ovo pitanje vređaju se žene, ali i mnogi muškarci, jer oni su svesni da ni kuća, ni deca, kao ni obaveze oko njih, nisu samo na majci, već je poenta da se sve deli. Čini mi se da mlađi očevi danas to shvataju, da stižu neka drugačija vremena, u kojima se ohrabruju da provode više vremena sa decom, ispoljavaju osećanja i daju deci model ponašanja, koji će im pomoći da odrastu u samosvesne, ispravne ljude. Oni će se osloboditi tih predrasuda i ‚čipova‘ koji su nam ugrađeni i sa kojima smo živeli vekovima. Angažovanje očeva u porodici je i najvažniji oblik prevencije porodičnog nasilja“, priča Miša.
On takođe ističe kako je samohranim očevima možda i teže nego majkama, upravo iz tih razloga, što se od oca ne očekuje da može i ume da brine i da bude odgovoran na isti način kao žena.
„Po nekom ustaljenom pravilu, majke dobijaju starateljstvo nad decom u većini slučajeva. Ipak, dešava se da deca ostanu sa ocem, a onda se ljudi sažaljevaju i šokiraju jer kako će on sam bez žene, i te predrasude su jedan od razloga zašto je njima možda ponekad i teže nego majkama“, objašnjava Miša.
Šta znači angažovano očinstvo i koliko je ono važno za razvoj dece?
U čemu se današnji očevi razlikuju od onih od pre nekoliko decenija?
Zašto je važno porodiljsko odsustvo i za tate, kao i za mame?
Koliko je njemu značilo porodiljsko od nekoliko nedelja?
Koliko je teško samohranim očevima i zašto se o njima retko govori u javnosti?
Kako je svojim sinovima postavljao granice i davao slobodu u ponašanju?
Kada su reakcije roditelja ključne u odrastanju deteta, šta je najvažnije da znaju?
Ko su roditelji koji su danas i previše posvećeni deci i zašto to nije dobro?
Postavljanje granica za decu je način ispoljavanja ljubavi, jer njima je to neophodno u paketu.
„To je pitanje i davanja slobode, umerene. Kad dete prvi put roditelju kaže ne, ili krene rukom da ga udari, naša reakcija je ključna. Ako odgovorimo udarcem, jasno je koju poruku šaljemo deci. Takođe kad su bebe i prvi put posegnu za kašičicom da sami sebe nahrane, pustite ih, neka se umažu, ali neka osete tu hranu koju unose, jer to je deo odrastanja i prvi znak osamostaljivanja deteta, koji roditelji najčešće nesvesno sputavaju“, kaže Miša Stojiljković, koji ističe da su supruga i on granice njihovoj deci postavljali dok su bili sasvim mali, a da se rezultati vide danas, kad su im sinovi u pubertetu i veoma su ponosni na njih.
Ceo video pogledajte na početku ovog teksta
