Koje bismo obične stvari mogli da iskopiramo od Skandinavaca.
Pre nekoliko godina, tačnije 2019, Maja je odlučila da napusti Srbiju, spakovala je svoju decu Vojina i Mitru i pridružili su se Ivanu, njenom mužu koji je u Stokholmu već pet godina radio i pripremao teren za porodicu.
Selidba u drugu državu nije laka, posebno kada čovek već počne da gradi neki život i krene sa malom decom. Nov grad, nov jezik, nova klima, nov stan – sve novo i roditeljima i deci, od kojih jedno ima tek 18 meseci. Uzdala se u to da se u toj skandinavskoj zemlji puno pažnje posvećuje dobrobiti ljudi i pravima dece.
Maja je sedam godina radila kao vaspitačica u jednom vrtiću u Paraćinu. Pošto je emigriranje ove porodice bio proces, na vreme se raspitala i otkrila da naši vaspitači koji su završili školu po Bolonji mogu bez problema da rade u švedskim vrtićima. Uz znanje jezika i nakon jedne godine rada u vrtiću mogu da dobiju licencu. I to joj je bio cilj – da radi u svojoj struci.
Pošto je uslov za to bilo znanje jezika – fokusirala se na učenje švedskog. Čuvala je decu i išla na kurs jezika svakog dana po osam sati – kao da ide na posao.
Usput je odlučila da svakako proba da je negde prime na zamenu (kada je neko od zaposlenih bolestan ili odsutan) u nekom vrtiću. Prijavila se u jednom, i direktorka Finkinja primila ju je da volontira jer „zna kako je biti stranac“ u Švedskoj.
Odlazila je na posao i neznanje jezika nadomešćivala drugim veštinama – crtala je sa decom, organizovala likovne i muzičke radionice. Seća se jedne smešne situacije kada ju je jedno dete pitalo kako je moguće da je ona tako velika, a ne ume da priča.
Mic po mic – morala je da prođe sve nivoe švedskog jezika do najvišeg, položila Tisus test.
„Zatim treba da radiš u švedskom vrtiću godinu dana i po dana, ja sam radila kao zamena. Ako radiš godinu dana, onda direktor iz vrtića pošalje školskom zavodu (inspekciji) da si ti sposoban da budeš glavni vaspitač u grupi, a tada s tobom rade još jedna ili dve negovateljice.“
Maja je položila ispit i za nepune četiri godine uspela da dobije licencu za predškolsku učiteljicu.
Pošto je sedam godina radila kao vaspitačica u Srbiji, za Zadovoljna.rs napravila je paralelu između dva vaspitno-obrazovna sistema. Iako smo svi imali prilike da čitamo o neobičnom pristupu vaspitanju dece i roditeljstvu u toj severnoj zemlji, neke stvari nas uvek iznenade.
Elem, ono što je odmah primetila – to je zahvalnost nadređenih.
Prvi put je to doživela kada je počela da radi kao zamena, a nije još znala jezik. Direktorki koja ju je primila na posao zahvalila se jer su je primili iako još dobro ne govori švedski – a na to je ona dobila zahvalnost jer je ona njih odabrala. I od tada svakoga dana dobija „hvala“ od nadređenih i kolega.
„U vrtiću šef i kolege ti se svakoga dana kada završavaš radni dan zahvale što si došao na posao. Kažu ’hvala ti za danas’. Ko god da te sretne u grupi, zahvali ti se“, priča nam šta joj je bilo jako interesantno kad je počela da radi. „Time žele da ti pokažu da si doprineo, da si bitan. I zaista se osećaš da si važan“, kaže, a onda pravi paralelu sa našim vrtićima.
„Kad sam počela da radim u vrtiću u Srbiji, svi pretpostavljeni ti kroz priču, kad god stignu, provuku da ti treba da budeš zahvalan što radiš, što imaš posao.“
Zato joj je bilo jako čudno da joj se neko zahvaljuje što je došla na posao.
„U Srbiji ti uglavnom traže mane, niko nikad ti ne kaže – ’e super si odradio ovaj posao’. Uvek se potencira ono što si uradio loše. Nikad nisi dovoljno dobar.“
Broj dece u vrtićkoj grupi
Jedan od razloga zbog kojeg švedska vaspitačica može da se posveti deci jeste – broj dece u grupi.
Svaka vaspitačica u Švedskoj ima grupu od petoro do osmoro dece i uglavnom su po tri pedagoga/vaspitača u grupi. U Srbiji vaspitačica ima grupu od minimum dvadesetoro dece.
Mali broj dece u švedskoj vrtićkoj grupi otvara mogućnost da deca stalno budu napolju.
Maja ističe da je to i najvažnije. Svaka vaspitačica izvodi decu bez obzira na vremenske uslove. Nema lošeg vremena već samo neadekvatne odeće, a boravak napolju je zdrav. Ima vrtića u kojima deca i spavaju napolju. Naravno, ne spavaju napolju kada je veliki minus ili duva jak vetar.
„Svakog dana iznosiš dušeke i deca spavaju u vrećama. Deci je super, ali vaspitačima može biti prilično naporno. Krajem novembra je i dalje bilo vrtića u kojima su deca spavala napolju. Za razliku od Norveške, gde deca spavaju napolju sve do – 13 stepeni, u Švedskoj je relevantan subjektivni osećaj – ako vaspitač smatra da je hladno, pa makar bilo i – 5, nekad duva jak vetar i kad je – 1, onda ih ne vodimo napolje.“
Deca u vrtiću moraju da imaju garderobu za sve vremenske uslove – čizme, kabanice, kape, rukavice, da ih odsustvo adekvatne odeće ne bi zadržalo unutra.
Deca piju iz staklenih čaša
Deca u švedskim vrtićima već sa godinu dana jedu iz keramičkih tanjira i piju iz staklenih čaša. Posuđem se vežbaju motorika i samopouzdanje.
„Nema metalnih tanjira i šolja kao kod nas. Oni plastiku izbegavaju maksimalno. Ono što sam primetila jeste da su deca veoma pažljiva prema tanjirima i čašama, nose ih bez problema, naravno, desi se da se to razbije, ali retko. Na taj način takođe deca rano grade osećaj i veštine.“
I način na koji se služe obroci se razlikuje od našeg.
„Dok se u Srbiji sipa hrana u isti tanjir i sve se pomeša, ovde deca od tri do pet godina sama sebi sipaju hranu, a ti samo ideš za njima, kao ’lunch bufet’ ili švedski sto. Oni priđu i sami sipaju šta hoće, ti im pomogneš koliko treba, oni kažu ’sa ove strane hoću krompir, sa ove strane meso, ovde sos’. Tako deca grade odnos prema hrani i biraju sami šta žele, da im bude prijatno dok jedu, da ne bude samo hrana hrana, da im bude fino. Ako je neki praznik, onda su na stolu i sveće kao dekoracija u skladu s praznikom za decu od tri do pet godina. Za jednogodišnjake su svećice zabranjene. Deca od tri do pet godina posle ručka nose tanjire sami i sa njih u jednu veliku posudu očiste ostatke hrane kašikom ili viljuškom. Stave tanjir i čašu na policu. Tako se grade navike od malih nogu.“
Podstiču se da otvoreno kažu šta žele, a šta ne
„Na primer, igraju se tri dečaka ili tri devojčice i dođe četvrti i pita – da li mogu da se igram sa vama, oni kažu – ne, mi danas ne želimo s tobom da se igramo. A ti kao vaspitač treba da im kažeš – okej, ti sad možeš nešto drugo da radiš. Kod nas bi se insistiralo – pustite i njega da se igra s vama, on će biti tužan. Tako se više misli o drugom, važnije je kako će drugi da se oseća, a ne kako ćeš ti da se osećaš. Kaži ‘izvini’ iako ti ne osećaš da treba da kažeš ‘izvini“, priča naša sagovornica.
U Švedskoj je fokus na tome da kažeš baš onako kako se ti u datom trenutku osećaš. Možeš reći „ne, ja to ne želim“ iz razloga koje samo ti znaš.
U Stokholmu ima neobičnih vrtića, nedavno smo pisali o tome da postoji jedan u kojem deca imaju filozofiju. Maja kaže da zaista tamo ima raznih vrsta vrtića koji rade po različitim programima – od Montesorija, preko italijanske filozofije Reggio Emilia, do vrtića koji nema definisan rod – nema on i ona, već samo oni, gde deca mogu da se odluče da li su muško ili žensko u školi.
Kada je reč o projektima i radionicama, sve se osmišljava u skladu sa interesovanjem dece.
„Pošto je u Švedskoj mnogo različitih etniciteta, religija – najvažnije je da se niko ne oseti ugroženo i da se o tome ne priča previše, posebno ne u ružnom kontekstu. Svako uverenje je dobro i stalno se ističe da smo ‘svi različiti, ali smo svi jednako dobri’. Mnogo se ovde vodi računa o tome, deca se vaspitavaju u tom duhu“, kaže ona.
Povišen ton i povlačenje za ruku – zlostavljanje
„Ako se loše osećaš danas, možeš da izađeš na ulicu onako kako si bio odeven u kući. Dečak može da uzme haljinu od sestre ako mu tako prija i da u tome dođe u školu, niko ga neće čudno gledati. Može da dođe sa nalakiranim noktima ako mu je to bilo zabavno. Nema ovde muških i ženskih boja, to se ne urezuje u svest već generacijama“, kaže Maja.
Ona se već adaptirala na sve što je novo i drugačije, otvorena je da otkriva i usvaja sve što smatra vrednim u kulturi u kojoj sada živi sa porodicom.
Ispričala nam je da joj je zanimljivo i slatko kada je mnogo dece raznih nacija prate u stopu po prostoru i viču „Maja, Maja“ dok ona pokušava da sastavi novogodišnju instalaciju. A ona je predana svom poslu, ne ume i ne želi da se štedi. Kaže da joj ipak ostane strpljenja i energije i za Vojina i Mitru. Kada se vrati sa posla, počinje njena druga vaspitačka smena.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
