Nakon osam meseci vođenja trudnoće u privatnoj instituciji razmišljala sam o tome da 300.000 državne pomoći za prvo rođeno dete potrošim na porođaj u istoj. Na sve sam bila spremna, samo da izbegnem kontakt sa državnim bolnicama. Na kraju sam se porodila državno, bez “koverti” za lekare i za epidural i to je sigurno jedno od najlepših iskustava u mom životu.
Bol je nekako garantovan i njega se nisam plašila. Plašila sam se tretmana osoblja – pre svega akušerskog nasilja. Priče žena iz mog okruženja o doktorima koji vređaju i udaraju, ženama koje su mrtvorođenu decu same porodile u toaletima porodilišta su bile ono što me je brinulo, ne kakvu ću salamu da dobijem za doručak. Dobro se sećam prvog i poslednjeg odlaska kod ginekologa u državnoj instituciji kada sam imala 15 godina, dok me je medicinska sestra na hodniku punom ljudi ispitivala o mojim problemima i razlozima dolaska.
Plašim se i izbegavam državne institucije i svaki put kada sam primorana da nešto tamo obavim – bilo da je u pitanju vađenje lične karte, rešavanje poreza ili odlazak kod lekara, ja se spremam kao da idem u rat. Kao da me sa druge strane očekuje neprijateljska vojska koja samo gleda kada i kako će da me napadne.
Termin za porođaj se bližio a ja nisam bila bliža odluci gde ću da se porodim. “Moraš da nađeš dobrog lekara i vezu”, “spremi kovertu, to se zna – epidural je 150 evra, ali vredi”, “te što su se porađale bez veze su na kraju same rodile dete” slušala sam svakodnevno od žena.
U svom jadikovanju došla sam do doktorke koja radi kao pedijatrica u KBC Zvezdara. Zajedničkog prijatelja sam zamolila da je otvoreno pita kako sve to izgleda, kakvi su uslovi, ako bih išla tamo – kod kog doktora ili doktorke da idem, i na kraju dana – za koga koliko para da spremim. Ako je to već nešto što se mora, da mi makar neko kaže koliko je to para.
Na Zvezdari je pravilo prvih sat vremena po porođaju – koža na kožu, beba se stavi na mamu za prvi podoj. Sobe su trokrevetne, postoji i apartman, ali je bolje kada imaš nekoga u sobi. Sprovodi se politika dojenja što znači da se pruža podrška ženama u tom procesu. Sobe su relativno skoro renovirane, sve je pristojno. Hrana je bolnička standardna. Epidural se samo traži i dobije u najvećem broju slučajeva. A za koverte – to se, po rečima doktorke, tamo ne radi. Ljudi časte nekoga ko im se našao – da li sestru ili babicu ili doktorku, čokoladom i kafom, kako je ko u mogućnosti. Ali to je čast, ništa nije obavezno. Ništa se ne podrazumeva niti očekuje.
Moja tetka koja se porodila pre pet godina u Gradskoj je potvrdila ovu priču od doktorke dodajući: “Niko nije isfoliran tamo i svi su u maksimalnoj pripravnosti jer ih ne nosi sujeta. Rade pošteno i odgovorno, rade sa Romkinjama kao sa svima ostalima i to daje kapacitet iskustva i ljudskosti.”
Ona se, bez prethodnog dogovora i koverte uputila u porodilište kada je počeo porođaj, porodila se uz “I want to break free” od Kvina pošto u porođajnoj sali ide muzika, što je tetku oduševilo. Maštajući o pesmi koja bi išla na mom porođaju, uputila sam se na Zvezdaru kod doktorke Nikoline Vulić.
Naredne tri nedelje sa doktorkom sam se viđala na redovnim kontrolama a ljubaznost koja me je dočekivala svaki put na šalteru, na CTG-u, nastavila se i prilikom prijema na odeljenje patologije i kasnije u porođanoj sali, porodilištu pa sve do otpusta.
Možda sam ja preterano oduševljena jer sam bila spremna na horor. Očekivala sam da će mi raditi klistir u prostoriji punoj žena, ispostavilo se da je soba za to izdvojena i da sam tamo bila sama. Pričale su mi žene da će mi mobilni telefon biti oduzet a medicinska sestra mi je rekla “ostavite sve stvari ovde, a ponesite samo pakovanje uložaka i mobilni telefon”. Taj isti telefon sam do određenog dela porođaja držala u rukama i obaveštavala porodicu o svemu a tokom porođaja stajao je na stočiću pored sa kog ga je doktorka uzela da njime napravi par fotografija i video zapis, dok je babica prinosila bebu meni. Uzela sam ga u ruke tačno 30 minuta nakon što sam se porodila i javila se mojima. Plašila sam se da će me obrijati iako za tim nema potrebe, nisu to uradili.
Plašila sam se izloženosti svog tela nepoznatim ljudima i pogledima, plašila sam se da ću tako ogoljena izgubiti dostojanstvo, da će me osuđivati zbog tih 18 kilograma koje sam dobila u trudnoći i debelih nogu koje ne mogu da držim dovoljno dugo. Niko ništa nije rekao za moje telo, pomogli su mi da držim noge, rekli da će da mi malo poguraju bebu u poslednim momentima kada sam gubila snagu. Niko se nije drao na mene, ohrabrivali su me rečima “bravo, još samo malo, vidi joj se već kosica”, “baš bi bilo glupo da sad idemo na carski, je li da?” uz prateće “nemoj da zameriš, mi se tako samo šalimo, da se i ti opustiš”.
Foto: Privatna arhiva
Plašila sam se ansteziologa koji vređaju žene, došla je predivna anesteziološkinja koja me je sprovela kroz ovu, ni malo naivnu proceduru, uz asistenta koji me je pridržavao tako da sam mogla da se namestim u odgovarajući pozu i da se opustim. Kada je došao red na epiziotomiju, jasno mi je bilo da je neizbežna.
Znala sam to, jer sam u nekom od razgovora sa doktorkom rekla da su mi preporučene masaže međice (za koje tvrde da sprečavaju pucanje i potrebu za sečenjem) jako neprijatne i da ne mogu da ih radim. Tada mi je doktorka objasnila da ne moram sebe da izlažem tome, da one mogu da pomognu ali na kraju dana nisu presudne u tome da li će doći do pucanja ili ne i da oni rade sve da spreče epiziotomiju, ali da je sečenje uvek bolje od pucanja. Rekla sam joj da imam poverenje u njene odluke koje će morati da se donesu na licu mesta. Ožiljak je mali i brzo zarasta, sečenje je urađeno pod anestezijom tako da ga nisam mnogo osetila.
I to poverenje je bilo ključno. Poverenje da svi tu rade sve u mom najboljem interesu i interesu bebe. Da su profesionalci a ne priučeni lekari, da su to ljudi koji vole svoj posao, koji me ne mrze jer su mi kontrakcije krenule u pola noći i jer sam ih upiškila slučajno.
Par sati posle porođaja razgovarala sam sa doktorkom koja je bila dežurna na mom porođaju, rekla je: “Mi smo se samo čudili zašto nam se ti na svemu zahvaljuješ. Od jutros, šta god da smo uradili – od pregleda pa na dalje, ti si stalno govorila – hvala vam. To je nama bilo čudno, jer smo mi samo radili svoj posao.” A ja sam se zahvaljivala u interakciji sa svakim članom osoblja kao što to inače činim u bilo kojoj drugoj interakciji sa bilo kim – u prodavnici, kafiću, na pijaci, kod kozmetičara.
Nisam išla u rat, nisam ih gledala kao protivnike, već kao svoj tim. I oni su ljudi poztivno reagovali na to. Moje oduševljenje na žalost nije delio veliki broj porodilja. Moja cimerka je negativno komentarisala svakoga ko je ušao u našu sobu – od babica, sestara, lekara u viziti. Čini mi se da je sa svima bila u nekom konfliktu. “Ne smemo da otvorimo prozor!”, “Nemoj da te vide da si donela cuclu!” bila su samo neka od njenih upozorenja za koja će se ispostaviti da su bila neosnovana.
Moram da budem iskrena i da kažem da nisu ni svi moji kontakti bili besprekorni. U jednom trenutku neka sestra iz pedijatriskog tima mi je dobacila “Šta? Još uvek je niste obukli?!” dok sam ja ošamućena stajala iznad tek rođene bebe pokušavajući da joj rukicu uguram u rukav. Objasnila sam joj da celu noć nisam spavala, da mi da vremena i da me ne gleda kao kretena. Istog dana, žena iz kuhinje nas je dovikivala “ajmo ženice, brzo, ručak, idemo” na šta sam joj rekla da smo na odeljenju sve porođene sa svojim bebama i da ne možemo skačemo kako je ona zamislila, već da nam je potrebno vreme da se dovučemo do trpezarije i da joj ne pada na pamet da rasklanja hranu posle pola sata kako je zamislila. Nastavila je da se svađa sa mnom a ja sam joj objasnila da nismo u vojsci i da prestane da nas maltretira sa svojom vikom. Obe su svoj pristup prema meni promenile u narednim danima.
Grozna je pomisao da morate da se, u tako ranjivom, najranjivijem stanju, borite za normalan tretman, za ljudski pristup. Ali to su i dalje, u mom slučaju 2 situacije sa 2 žene od tima koji je činilo preko 40 ljudi za tih 5 dana u bolnici. Pored te dve neprijatne situacije, pamtim i onu u kojoj mi je saopšteno da je beba izgubila više grama nego što bi smela i da se preporučuje dohrana. Moj prvi neuspeh kao roditelja – nisam obezbedila hranu za svoje dete, ja je takoreći izgladnjujem time što ne znam kako se doji, pomislila sam. Kad su je uzeli i odveli na dohranu, ostala sam da stojim na hodniku, isprepadana, na putu da se raspadnem u suzama. Sestra je to videla i vratila se kod mene da me uteši: “Ne brinite, nije to ništa strašno, dešava se. I nema veze sa vama, to je i do bebe – ni ona ne zna da sisa pravilno još uvek. Ali rešićemo to, ne brinite.”
I stvarno, u 12 sati je sve bilo rešeno. Beba nahranjena i spremna da doji a ja umirena i ohrabrena da nastavim da dojim, uz podršku tima lekara koji vode računa o nas dve. Puštene smo 24 sata kasnije a ja sam se sa osobljem pozdravljala sa “hvala vam, vidimo se sledeći put!”, sada konačno uverena da ću nekada ponovo biti trudna.
Dve nedelje kasnije ja još uvek ne znam da li sam ovako dobro prošla na porođaju zahvaljujući malom broju trudnica koje su bile na Zvezdari, zbog čega je osoblje imalo vremena i prostora da mi se posveti ili je pitanje sreće ili su stvarno svi na koje sam naišla neki divni ljudi koji su na posao došli raspoloženi tog snežnog dana. Ali ono što je sigurno je da sam se ja osećala kao da sam se porađala u privatnoj bolnici uz dodatni osećaj sigurnosti koji pruža državna bolnica tog kapaciteta.
Žene u porođajnim salama i porodilištima svakodnevno doživljavaju nasilje. Fizičko i psihičko, ono koje ih životno ugrožava ili ostavlja traume do kraja života. Sada, zahvaljujući hrabrim ženama koje su o tome progovorile znamo to. Zato je strašno nezahvalno pisati o pozitivnim iskustvima sa porođaja, ali je, čini mi se i neophodno. Ja sam u danima pred porođaj vapila za nekom dobrom pričom, nekim dokazom da može i bolje, da može drugačije. Da nije svaki porođaj zlostavljanje.
Otuda ovaj tekst, kao ohrabrenje trudnicama koje se sa razlogom plaše dok se spremaju da novi život donesu na svet. Podsetnik da može i mora drugačije. Podsetnik da nisu svi isti. Da su sa te “druge strane” neretko naši saveznici a ne naši protivnici. Ovo je ujedno i način da se zahvalim onima koji su mene porodili i, nadam se, motivacija drugima da budu bolji. Da shvate koliko nam je važno da nas tretiraju dostojanstveno, koliko smo ranjive i uplašene. Da je vreme da prestanemo da se za porodilišta spremamo kao za ratišta.
U slučaju da si doživela bilo kakvu povredu prava – bilo u državnoj ili privatnoj zdravstvenoj instituciji – možeš podneti prijavu Kancelariji za zaštitu prava pacijenata u svom gradu. U Beogradu mejl za prijave je [email protected]
Šta sam još saznala
Ono što sam saznala iz priča ljudi koji se bave ovim poslom je da su neki ginekolozi napustili ovo porodilište, što je odvuklo veliki broj porodilja. Ne treba zaboraviti ni na koronu i činjenicu da je KBC Zvezdara pet puta u protekle dve godine ulazila u kovid režim, što je vođenje trudnoće u toj instituciji učinilo gotovo nemogućim.
U mom okruženju je trenutno desetak trudnica ili sveže porođenih žena. Sve su se porađale u jednoj od ove tri bolnice – Dragiša Mišović. Narodni Front ili Višegradska. Osim ako to nisu uradile privatno. Ni jedna od žena koju poznajem nije razmatrala porođaj na Zvezdari, neke su čak i bile iznenađene informacijom da tu postoji porodilište.
***
Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
