Deca koja su spavala oko sedam sati ili manje kada su imala oko devet godina imala su dva i po puta veću verovatnoću da će imati nesanicu u mladosti, u proseku 24 godine, u poređenju sa učesnicima koji su normalno spavali tokom detinjstva, prema novoj studiji objavljenoj u časopisu „Pediatrics“.
Oni koji su imali nesanicu tokom adolescencije, u proseku 16 godina, imali su pet i po puta veći rizik da se njihovi simptomi nesanice pogoršaju u poređenju sa adolescentima koji su normalno spavali.
Autori studije rekli su da je njihovo istraživanje prva dugoročna studija koja opisuje razvojne putanje simptoma nesanice u detinjstvu do odraslog doba subjektivnim i objektivnim merama, prenosi CNN.
„Na osnovu naših i drugih ranijih studija, nismo očekivali da će simptomi nesanice opstati kod oko 40 odsto ove dece od otprilike devete godine, pa sve do mladosti kada su napunili 24 godine“, rekao je glavni autor studije Hulio Fernandez-Mendoza iz odbora kliničkih psihologa sa sertifikatom za bihejvioralnu medicinu spavanja i direktorom programa bihevioralne medicine spavanja na „Penn State Health“ i „Penn State College of Medicine“.
„Ne treba očekivati da će simptomi nesanice u detinjstvu nestati, bar kod značajnog dela dece. Trebalo bi da smatramo adolescenciju kritičnim razvojnim periodom kada bi simptomi nesanice mogli da se pogoršaju i pređu u hronično kliničko stanje“, kaže Fernandez-Mendoza.
Tokom prve posete laboratorije učesnika između 2000. i 2005. i druge posete između 2010. i 2013. godine, istraživači su pratili njihov san od gašenja svetla, od 21 do 23 sata, pa dok se svetlo ne upali, od 6 do 8 sati ujutru, koristeći polisomnografiju, test koji beleži moždane talase, nivo kiseonika u krvi, broj otkucaja srca, disanje i pokrete nogu i očiju tokom spavanja.
U trećem istraživanju, koje je obavljeno između 2018. i 2021. godine, svi učesnici su dostigli punoletstvo i izjavili su da obično spavaju između tri i po i 11 sati dnevno.
Ranjivost spavanja dece
Uporni simptomi nesanice u prelasku u adolescenciju uglavnom su bili determinisani faktorima ponašanja ili su bili biološki ranjiviji tokom razvojnog perioda adolescenata, napisali su autori.
Ljudi sa nesanicom imaju tendenciju da provode previše vremena u krevetu ili rade druge stvari u krevetu koje nisu samo spavanje, što su ponašanja koja su verovatno naučena ranije, rekao je Fernandez-Mendoza, a prenosi N1.
„Međutim, jedan od glavnih mehanizama nesanice je hiperpobuđenost, shvaćena kao biološka disregulacija simptoma stresa i moždanih centara koji kontrolišu uzbuđenje/budnost“, objasnio je on.
Poznato je da adolescenti imaju ovu vrstu hiperpobuđenosti. Drugi faktori kao što su pol, rasa ili etnička pripadnost i socio-ekonomski status takođe mogu da utičati na simptome nesanice.
Upravljanje i lečenje simptoma nesanice
Studija naglašava potrebu da se nesanica u detinjstvu reši „ekspeditivno i pokuša da se uhvati u koštac sa problemima koji mogu da dovedu do nesanice ili lošeg sna“, rekao je dr Robin Lojd, pedijatar za medicinu za spavanje na klinici Mejo, koji je bio uključen u studiju.
„Vidimo nesanicu sa ne samo fizičkim izazovima već i izazovima mentalnog zdravlja“, rekao je dr Lojd.
On je dodao da „postoji dvosmerni odnos, u tome što ljudi koji imaju više problema sa mentalnim zdravljem imaju više problema sa spavanjem. Ljudi koji imaju više problema sa spavanjem imaju više problema sa mentalnim zdravljem.“
Fokusiranje na „dobre navike i ponašanja koja možemo da kontrolišemo, posebno u detinjstvu i adolescenciji, samo će, kada dete odraste, izroditi dobro ponašanje i pozitivne navike“, dodao je dr Lojd.
Ako imate tinejdžera koji je uvek umoran, to nije u redu, rekao je Lojd. Nemojte pretpostavljati da su oni samo bezobzirni spavači – mogli da budu iscrpljeni jer imaju poremećaj sna ili cirkadijalnog ritma ili probleme sa mentalnim zdravljem koji utiču na san.
Roditelji, nastavnici i pedijatri treblo bi odmah da se pozabave ovim znacima.
„Uvek se konsultujte sa pedijatrom i zdravstvenim radnicima, ako ih ima“, rekao je Fernandez-Mendoza.
Postoje „bezbedne bihejvioralne terapije zasnovane na dokazima koje su efikasne i mogu da se primene uz nadzor obučenog kliničara kako bi njihova deca spavala samostalno bez otpora pred spavanje ili potrebe roditelja da spavaju u sobi“.
Za odrasle, kognitivna bihejvioralna terapija za nesanicu (CBT-I) je „tretman koji je najvažnij za poremećaj nesanice, i dobija sve veću podršku u adolescenciji. Mnogi od nas naučnika-kliničara leče nesanicu kod adolescenata koristeći CBT-I sa minimalnom adaptacijom“, dodao je on.
„Što ranije počnemo da tretiramo ovaj poremećaj, to je bolj ishod. Lekovi za spavanje bi trebalo da budu tretman koji se nalazi na drugom mestu“, dodao je on.
Jedan od najvažnijih saveta je kontrola upotrebe tehnologije ili provedenog vremena ispred ekrana.
„Deca sa narkolepsijom su mi govorila: „Dokle god imam ekran ispred sebe, to me drži da ne zaspim“, rekao je Lojd. i dodao da „to mnogo govori“.
Postavlja se pitanje, ako toliko drže pažnju da čak i osoba sa narkolepsijom može da ne zaspi dok gleda ekran, kako to onda utiče na san ljudi bez narkolepsije?
Lojd je preporučio da se pridržavate preporuka Američke akademije za pedijatriju za ograničavanje vremena provedenog ispred ekrana tako što će imati vreme prekida koje omogućava dečjim umovima da se smire i ne budu izloženi tehnologijama koja mogu da potisnu njihov melatonin, ključni hormon spavanja.
Opšta higijena sna je važna i za decu i za mlade. Uključuje održavanje doslednog rasporeda spavanja, kao i tihu, mračnu i hladniju sobu.
Nesanica i nedovoljno vremena za spavanje zbog raznih školskuh obaveza mogu da dovedu do značajnog dugoročnog uticaja, tako da školski sistemi dozvoljavaju deci da počnu nastavu kasnije ujutru kako bi mogli da usklade svoj prirodni cirkadijalni ritam, dodao je Lojd.
BONUS VIDEO: DAN MAJKE TROJKI
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
