Početak je školske godine što za sobom vuče i pitanja kada, kako i koliki džeparac treba dati detetu. To, pored svih ostalih troškova prosečnog školarca, može da predstavlja pravi finansijski izazov za roditelje. Zato smo pitali mame i tate koliko novca svaki dan daju svojoj deci, a psihološkinja otkriva šta o tome kaže njena struka.
Često su pekare, prodavnice i trafike oko škola skupe, a sve što se u njima prodaje predstavlja pravu ‘mamiparu’ za klince. U prvom planu su čipsevi, žvake, sokovi sa ogromnom količinom šećera, dok su pekare prepune peciva i ostalih đakonija, za koje znamo da nemaju baš neku hranljivu vrednost. Deca na velikom odmoru pritom užinu teško da mogu da kupe za manje od 100 ili 150 dinara.
Koliko im je onda treba dati za džeparac?
Mame tvrde da je sa mlađim školarcima ipak malo lakše.
„Ćerka mi je peti razred i uglavnom se trudim da doručkuje kod kuće, koja god da je smena. Dajem joj 150 dinara da ponese”, tvrdi mama Sanja.
Vrlo često čujemo i da je klince sramota da nose užinu od kuće, pa samo dok su mlađi mame uspevaju da im ‘uvale’ domaći sendvič i voćku.
„Sinu (10) kada ide prepodne u školu, dajem 200 dinara, ali mu obavezno dam bar neku voćku da ponese. Kada ide popodne, ruča pre škole tako da mu spakujem samo neki sok. Uglavnom se sve mame trude bar nekada da proguraju detetu domaću hranu i sve im otrpilike isto novca dajemo da ponesu”, kaže mama Jovana.
Sa starijim osnovcima je malo drugačija situacija, što iziskuje i veći budžet. Skoro da niko ne nosi užinu od kuće – to ‘nije kul’. Samim tim, troškovi su im veći.
„Dajem im po minimum 300 dinara. Dok pojedu sendvič i popiju sok, to je to”, kaže tata Stefan.
Čak i ako deca idu posle podne u školu i ručaju kod kuće, dobijaju određenu sumu za džeparac.
„Dobijaju oboje po 300 dinara. Svi iz društva imaju isti džeparac, a mame su se sve dogovorile”, kaže mama Aleksandra.
Sa srednjoškolcima smo na nekoliko strana saznali – da sredine skoro i da nema.
„Naravno da je moj sin odbijao da nosi spremljenu hranu u školu, tako da je svaki dan imao 150 dinara za užinu. Uzeći u obzir cene u pekari – to je dovoljno za užinu”, kaže mama Milica.
Desanka ima malo drugačiju taktiku: „Dajem joj 700 dinara za džeparac svaki ponedeljak, neka rasporedi kako zna i ume. Nije premalo da bude gladna, a nije ni previše da pije tri kafe dnevno”.
Mina je zato istakla da postoji veliki problem, jer mame ne mogu da se dogovore: „Moja ćerka (17) dobija 100, maksimalno 200 dinara da ponese u školu. Ali znam da njeni vršnjaci dobijaju po 500 dinara dnevno, što smatram da je previše.”
I dalje ostaje pitanje kako proceniti koliko je detetu dovoljno, a da ga ujedno i ne razmazite. Prema rečime psihološkinje, vrlo je važno uskladiti dečiju dob sa količinom novca koju ćete mu dati. Ako je dete prvi razred, normalno je da nećete forsirati novac odmah, nego polako učiti dete kako da raspolaže sa novcem koji dobije. Visina džeparca bi prema njenom mišljenju, trebala da bude tačno onolika koliko košta užina zajedno sa nečim sa strane – da li je to časopis, žvake, slatkiš, kafa, itd.
„Deci bi zato bilo najbolje davati džeparac na nedeljnom nivou, jer se tako uče odgovornosti. Kako da ne potroše sav novac prvi dan, a ukoliko im se to desi – neće dobiti dodatak. Samim tim, verovatno se ne bi greška ponovila”, tvrdi psihološkinja Sara Ivanović.
Predložila je i povećanje džeparca kao nagradu za postignut uspeh.
„Želite da potkrepite dobro ponašanje i dobar uspeh, samim tim nije loše počastiti dete s vremena na vreme. Ne mora to da bude neka velika cifra, niti svaki put – da se ne bi formirala određena očekivanja kod deteta. Sasvim dovoljno novca, da može da uči da štedi sa strane ili da samo sebi priušti nešto što želi.”
Ona preporučuje da visina džeparca treba da bude tolika da sebi mogu da priušte užine, te eventualno neki izlazak – poput soka ili kafe sa drugarima. Ne bi trebalo da im se stvara doživljaj lagodnog života, jer im se tako ne stvara osećaj vrednosti niti zasluge.
***
Bonus video: Već viđeno
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
