Osim ekonomskih razloga, mladi kasno odlaze od roditelja i jer se teško nose sa realnošću.
Prošle godine analiza Statističkog zavoda Evropske unije – Eurostata je pokazala da mlad čovek u Srbiji napušta roditeljski dom i postaje „svoj čovek“ tek sa skoro 32 godine. Slična situacija je i u Hrvatskoj, dok je srpski prosek za oko šest godina veći od mladih u drugim zemaljama Evropske Unije. Jedna strana, ona veća te priče su naravno nemogućnost finansijkog osamostaljivanja, slabo plaćeni poslovi, odsustvo prvih prilika koje bi mladim ljudima omogućile da postanu nezavisni. S druge strane ipak stoji i to što je porodica neka vrsta azila.
Sociolog dr Radovan Marjanović je za Blic rekao: „Živimo, naime, u vreme ‘privatizacije’ načina življenja. Mladi ljudi se lako i brzo zatvaraju u sebe, strašno nezadovoljni stanjem u međuljudskim odnosima na svim nivoima, od radnog mesta, ako ga imaju, do druženja. I onda, normalno, porodica im predstavlja neku vrstu azila i ne samo osnovnu ćeliju društva, nego celokupno društvo na koje su upućeni. Otuđenje dovodi i do sve manje ljubavi, a pošto je voleti i biti voljen jedna od suštinskih potreba čoveka, a partneri za novu porodicu se nalaze sve teže i teže, logično je da se ta potreba onda može jedino zadovoljiti u postojećoj zajednici sa roditeljima.“
O tome kako izgleda iskrivljena realnost „odrasle dece“ je govorio i američki psiholog Džefri Bernstajn koji se duže od 30 godina bavi porodičnim terapijama.
On kaže da odrasla deca koja se muče i ne žive u stvarnosti, mogu pokazati niz obrazaca ponašanja i stavova koji ukazuju na nepovezanost sa praktičnim aspektima života.
„Kad odrasla deca imaju problem s napredovanjem, njihova disfunkcionalna uverenja mogu se manifestovati na različite načine, a često je to složena interakcija psiholoških, društvenih i faktora sredine“, kaže Bernstajn.
Evo nekih vidova iskrivljene stvarnosti odrasle dece koja ne mogu da nađu svoj put iz pera Džefrija Bernstajna.
Dve vrste zavisnosti
Finansijska zavisnost: Neka odrasla deca imaju problem da se izbore sa realnosti zbog finansijske zavisnosti od svojih roditelja. Možda se opiru preuzimanju odgovornosti i donošenju neophodnih životnih odluka jer se oslanjaju na druge koji zadovoljavaju njihove potrebe.
Jedan od mojih klijenata je tražio moju pomoć da se izbori sa svojom nezdravom krivicom, zbog čega je nastavio da podržava svog 28-godišnjeg sina Džoša. Sin je napuštao poslove koje je radio nakon nekoliko nedelja ili meseci i zato nije bio svestan vrednosti novca. Poslednja kap koja je prelila čašu mog klijenta je bila kad mu je Džoš rekao: ‘Tata, da ti je makar malo stalo do mene, kupio bi mi novu gitaru jer će me moja muzika učiniti slavnim. I kada budem poznat, biće ti žao što nisi podržao moje snove’.
Emocionalna zavisnost: Emocionalno oslanjanje na druge, posebno na roditelje, takođe može doprineti nedostatku angažovanja u stvarnosti. Ovo može dovesti do izbegavanja izazova ili samostalnog donošenja odluka. Jedno odraslo dete koje znam se borilo da stvori zdrav odnos sa svojim dečkom zbog skoro konstantnog slanja poruka i pozivanja majke koja joj je pružala sigurnost u većini aspekata njenog života.
Preterani strah od neuspeha
Neka odrasla deca mogu se plašiti neuspeha u tolikoj meri da izbegavaju da rizikuju ili da uopšte donose odluke. Ovaj strah može da parališe i spreči ih da se suoče sa realnošću života odraslih.
Na primer, moj pacijent je imao odraslo dete koje se plašilo da se bavi bilo kakvim poslom. Imao je strah da neće moći da se nosi sa nekim ko mu govori šta da radi.
Nedostatak životnih veština
U nekim slučajevima odrasloj deci mogu nedostajati osnovne životne veštine. Dve najvažnije životne veštine, kao što sam napisao u svojoj knjizi „10 dana za manje prkosno dete“, su sposobnost da se smiriš i rešavanje problema. Nemogućnost da se savladaju ove dve ključne veštine može biti posledica niza faktora, uključujući nedostatak emocionalne inteligencije, odrastanje sa neadekvatnim uzorima ili neuspesi u razvoju praktičnih veština tokom godina njihovog formiranja.
Nerealna očekivanja
Nerealna očekivanja o životu, uspehu ili odnosima mogu dovesti do razočaranja i odbijanja da se prihvate stvarne okolnosti. Ovo može dovesti do iskrivljenog pogleda na stvarnost. Džoš, koji je imao nerealna očekivanja da postane muzička zvezda, a mnogo više bi maštao nego vežbao, takođe spada u ovu kategoriju.
Eskapizam
Eskapizam kod odrasle dece se manifestuje kao mehanizam za suočavanje sa izazovima i pritiscima odraslog doba. Bilo da se suočavaju sa finansijskim poteškoćama, problemima u vezi ili profesionalnim neuspesima, mladi ljudi mogu da pribegnu različitim oblicima bekstva, kao što su prekomerno partijanje, zloupotreba supstanci ili povlačenje u svet mašte. Dok traže privremeno olakšanje, ključno za ovu odraslu decu je da se pozabave svojim osnovnim problemima i razviju zdravije strategije suočavanja kako bi podstakli dugoročnu otpornost i lični rast.
Roditelj omogućava određeno problematično ponašanje
Ponekad roditelji ili drugi sistemi podrške nenamerno doprinose problemu omogućavajući odraslom detetu da izbegava obaveze. U ovom slučaju, roditelji igraju ogromnu ulogu u iskrivljavanju stvarnosti odraslog deteta. Ovo može stvoriti ciklus zavisnosti i izbegavanja. Hajde da razmotrimo Suzan, 26-godišnju ženu koja se bori sa zavisnošću od opijata. Njena majka, Meri, zna za Suzanine probleme, ali joj je teško da gleda kako njena ćerka pati. Umesto da postavlja granice i ohrabruje Suzan da potraži stručnu pomoć, Meri dosledno izbavlja Suzan iz finansijskih problema izazvanih njenom zavisnošću.
Suzan često troši novac na drogu, zanemarujući račune i kiriju. Umesto da se suoči sa posledicama svojih postupaka, ona se obraća majci za finansijsku pomoć kad god je u nevolji. Meri, iz brige za dobrobit svoje ćerke, daje Suzan novac, ne rešavajući suštinska pitanja.
U ovom scenariju, Merini postupci omogućavaju Suzanino destruktivno ponašanje štiteći je od prirodnih posledica njenih izbora. Pružajući finansijsku podršku bez ohrabrivanja Suzan da potraži pomoć ili preuzme odgovornost za svoje postupke, Meri nenamerno pojačava Suzaninu zavisnost. Omogućavanje ovakvog ponašanja može omesti lični rast i oporavak odraslog deteta. Za roditelje je ključno da pronađu ravnotežu između pružanja podrške i podsticanja nezavisnosti, posebno kada se bave odraslom decom koja se suočavaju sa izazovima poput zavisnosti. Traženje stručnih saveta i grupa za podršku može biti od pomoći u snalaženju u takvim situacijama.
Zaključak
Rešavanje ovih pitanja često zahtijeva višestruki pristup, uključujući emocionalnu podršku, razvoj praktičnih veština, intervenciju stručnjaka, a ponekad i oštriji model ljubavi koji će podstaći odgovornost. Od ključne je važnosti pristupiti situaciji sa empatijom i razumevanjem, a istovremeno pomoći odraslom detetu da postepeno pređe u realističniji i odgovorniji način života. Profesionalne smernice stručnjaka takođe mogu biti dragocene u podršci odrasloj deci koja imaju problem da se ponovo povežu sa stvarnošću.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
