Kada se ljudi presele u inostranstvo - neke stvari im budu mnogo lakše, ali jedan od svakodnevnih problema s kojim se susreću jeste kako naučiti dete srpski jezik.
Poslednjih godina mnogo ljudi je napustilo Srbiju, neki su sa sobom poveli decu, a neki su tek u inostranstvu postali roditelji. Iako naši ljudi u rasejanju održavaju kontakt sa srpskom kulturom, familijom i otadžbinom, događa se da deca naših emigranata jako loše govore srpski jezik, a neka ga uopšte ne nauče ili ga pak brzo zaborave. Takođe, nije redak slučaj da naši ljudi veoma dugo žive u Nemačkoj ili nekoj skandinavskoj državi a nikada ne nauče jezik zemlje u kojoj žive i rade.
Polovinom februara pažnju je privukla rasprava na platformi X – kada je Beograđanka dr Talija Milošević, koja živi i radi u Minhenu, vređana zbog toga što je na pomenutoj platformi objavila skrinšot svoje komunikacije sa ćerkom tinejdžerkom – na nemačkom. Zamereno joj je što sa ćerkom ne komunicira na srpskom.
„Radim na engleskom, koristim nemački i srpski svakodnevno i ravnomerno, i prelazim sa jezika na jezik automatski i nesvesno. Primer: ako mi vi pošaljete poruku, ja ću bez razmišljanja preuzeti jezik na kojem ste mi pisali. I to se desilo sa tom čuvenom WhatsApp porukom koju sam objavila kao šalu ističući preteranu preciznost moje ćerke koja kao Srpkinja odrasta u Nemačkoj. Dok nisam dobile prve uvredljive komentare, ja nisam ni primetila da je poruka bila na nemačkom“, ispričala je dr Talija Milošević za Zadovoljnu.
Setila sam se onda drugarice koja živi u Švedskoj, ima tri sina, a sva trojica vrlo dobro razumeju jezik svojih roditelja, ali pitanja im postavljaju na švedskom, a u široj familiji najviše vole svoje rođake koji govore engleski.
„Moja deca loše pričaju srpski jezik. Imaju jednom nedeljno čas srpskog jezika, ali to nije dovoljno. Pedagozi preporučuju da kod kuće pričamo maternji jezik, mi to i radimo, ali prosto ponekad je lakše da komuniciramo na švedskom nego na srpskom jeziku. Oni uglavnom više vremena komuniciraju na švedskom, dok su još bili u vrtiću, provodili više od osam sati dnevno i koristili su švedski jezik tako da je bilo jako malo vremena kod kuće za srpski. Život ovde nije kao u Srbiji, ovde nemamo bake i deke već su deca primorana da već sa godinu i po dana krenu u vrtić“, ispričala nam je T. A. koja živi u Stokholmu i čija deca ne stižu da nauče srpski.
Nekada su emigranti insistirali na tome da njihova deca nauče maternji, pa nije bilo neobično da se u kući komunicira isključivo na sprskom. Deca današnjih iseljenika su najčešće bilingvalna.
Šta znači biti bilingvalan?
Postoji više stanovišta za definisanje bilingvizma, a u najkraćem, bilingvizam je znanje dva jezika. Kaže se da jezik znamo kada na njemu mislimo, sanjamo i računamo, neki psiholingvisti smatraju da su deca bilingvalna kada od rođenja usvajaju dva jezika, a dok drugi smatraju da se drugi jezik može naučiti i kanije u životu. Istraživanja pak pokazuju da u prvih šest meseci dete ima sposobnost da sa jednakom lakoćom usvoji bilo koji glas bilo kog jezika sveta. Međutim, posle šestog meseca, dete počinje bolje da razlikuje glasove sopstvenog jezika, ali teže usvaja glasove drugog jezika.
Za neke bilingvizam predstavlja sposobnost pojedinca da komunicira podjednako dobro na dva jezika, dok za druge znači sposobnost pojedinca da komunicira na dva jezika, ali sa izraženijim veštinama komuniciranja samo u jednom od ta dva jezika.
Rani bilingvizam je kada se oba jezika usvajaju do četvrte godine, dok je kasni bilingvizam kada se drugi jezik usvaja posle četvrte godine.
Nekad dete podjednako dobro poznaje oba jezika, a ponekad slabije zna drugi jezik.
Razvoj jezika dece koja usvajaju dva jezika ima mnogo prednosti, ali može doneti i određene teškoće u poređenju sa decom koja usvajaju samo jedan jezik.
Kod pojedine bilingvalne dece mogu da se jave govorno-jezički problemi. U takvim situacijama je najbitnije da dete dobro učvrsti bazu maternjeg jezika, pa tek onda da se otpočne sa uvođenjem drugog jezika. Povoljnije je da dete u toku prve dve godine usvoji jedan jezik, a potom da mu se uvede drugi jezik. Takođe bi bilo dobro da se dva jezika razdvoje prilikom upotrebe tj. da se na jednom jeziku komunicira sa ocem a na drugom sa majkom.
Istraživači su utvrdili da su najveće prednosti dece koje usvajaju više jezika sledeće:
Bilingvalna deca mnogo brže uče nove reči i imaju izgrađenu sposobnost da reči jednog jezika ne mešaju sa rečima drugog.
Brže uče pesmice a naročito one koje se rimuju.
Mnogo brže generalizuju novonaučene reči i mogu da ih koriste u novim situacijama.
Lakše rešavaju problemske situacije.
Imaju veću sposobnost imitacije gestova i glasova.
Bolji su govornici, lakše manipulišu rečima i lakše uspostavljaju komunikaciju i sa vršnjacima i sa širim okruženjem (nastavnicima, komšijama, rodbinom…).
Brže i lakše uče jer se stalno nalaze u situaciji da prelaze sa jednog jezika na drugi, razvijajući time više kognitivne procese i mehanizme.
Šta kaže stručnjakinja za integraciju
Da bismo bolje sagledali problem sa kojim se suočavaju roditelji dece koja žive u sredini u kojoj se govori strani jezik, pozvali smo stručnjakinju za integraciju.
Beograđanka Nevena Piperin završila je andragogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a poslednjih osam godina živi u Berlinu. Radi kao integracijski i nomad coach, tečno govori četiri jezika, majka je dvoje dece i supruga jednog stranca.
„Moja deca govore srpski tečno, uključujuci i žargon i naravno, psovke. Jer je sve to deo kulture. Jezk je živa stvar“, kaže Nevena za Zadovoljnu.
„U našoj kući, kako je primetila naša kuma, priča svako svoj jezik. Muž na ruskom, deca na nemačkom, a ja na srpskom. Naizmenično se prebacujemo na jezik onog drugog u zavisnosti od potrebe i teme“, kaže Nevena, čija su deca i pored naizgled konfuzne situacije naučila srpski.
A da li, prema njenoj proceni, danas deca gastarbajtera uče srpski jezik i koliko je to važno?
„Učiti je široka kategorija. Ako pričamo o namernom učenju, kao sedim za knjigom i objašnjavam gramatiku i ćirilicu, mislim da nema puno ljudi koji to rade. A ako pričamo o spontanom učenju jer je deci to materni jezik, mislim da je to skoro pa 100 odsto. Naravno da svako teži da nauči dete svoj jezik, mada kada su ljudi u trojezičnim porodicama, to je malo manji procenat.“
Gde deca srpskih emigranata mogu da uče jezik a da to nije u kući? Da li je to organizovano u školi ili pri nekom udruženju ili crkvi?
„Naša deca mogu da uče jezik u sprskim školama, crkvama, na folkloru, u privatnim grupama osnovanim radi očuvanja jezika i kulture. Lično sam pomogla osnivanju dve grupe i one nam koriste za razmenu knjiga na našem jeziku po celoj Nemačkoj i jedna grupa u kojoj slikamo akvarel tehnikom. Naravo, moja grupa Berlinke često dolazi na moje radionice kao što su ‘Progovori nemački bez osećaja inferiornosti‘ i to je kako za nas odrasle tako i za našu decu veoma korisno.“
A imaju li roditelji vremena da uče decu srpski?
„Zavisi o kom učenju pričamo. I nije uvek do vremena nego i do želje. Neki roditelji se odreknu srpskog pa uče dete engleski. Ima puno majki koje ne rade pa se možda više bave usvajanjem jezika. Ali mi to ne možemo da izmerimo pa da kažemo tačno. Svako u svojoj kući živi onako kako misli da je najbolje za svoj sistem. Ponekad se malo i lažno predstavljamo spoljašnjem svetu. Tako da je do tačne procene teško doći.“
A šta kad roditelji ne govore jezik svoje dece
Ima i slučajeva da roditelji nikad ne nauče nemački iako dugo žive u Nemačkoj, a da deca ne nauče srpski – te im to otežava situaciju.
„Imamo puno generacija starijih gastarbajtera mada moram priznati sa razvojem IT sektora i mlađe generacije nemaju baš potrebu da nauče nemački odmah, jer govore engleski. Uvek se ta potreba javi malo kasnije zbog dece. Ukoliko se u kući ne priča na srpskom jeziku, deca ne mogu da ga nauče jednako dobro kao deca u porodici kojoj bar jedan roditelj konstantno priča srpski“, kaže nam Nevena Piperin.
„Obično deca čiji roditelji ne govore nemački, već samo sprski, dobro govore srpski i nemački jer imaju kod kuće tu bazu maternjeg jezika, a u školama i vrtićima bazu nemačkog. Međutim, ako se u kući pričaju tri jezika, što je u berlinskoj multikulti zajednici jako često, to može da oteža situaciju znanja svih jezika. Da bi dete govorilo dobro oba ili sva tri jezika, potrebno je da roditelji zanju jezik onog drugog.“
Nevena kaže da je jako česta situacija: mama i tata su se upoznali na engleskom i nastavili kroz zajednički život da koriste taj jezik kao svoj jezik na kome se najugodnije sporazumevaju.
Mama je recimo iz Srbije i nije znala nemački, a tata je recimo, Nemac.
„Tokom zajedničkog života su rodili decu i mama je naučila nemački. Oni će i dalje pričati engleski kao par, a deca sa svakim roditeljem drugi jezik. I to može da funckioniše jako dobro. Vremenom svi razumeju svakog člana ali biraju jezik koji im je u datom trenutku lakše da koriste.“
A da li to može da pravi probleme u komunikaciji?
„Naravno da i to može da remeti komunikaciju. Neznanje uvek remeti situaciju i komunikaciju!“
Nevena kaže da je za integraciju važno da roditelji nauče jezik koji se govori u zemlji u koju su se preselili?
„Mislim da je lepo znati nekoliko jezika jer vi ne učite samo jezik, već jedan način razmišljanja, jednu kulturu. Za integraciju je jako važno znati jezik zemlje u kojoj se nalazite.
Deca koja su rođena u Nemačkoj ili nekom drugom sistemu, u najširem smisli te reči, uvek će imati osećaj pripadnosti tom sistemu. Tu su im drugari, govore jezik na nivou maternjeg, socijalno pripadaju sistemu. I kada njihov roditelj ne govori jezik njihovog socijalnog sistema, mogu da se osete neprilagođeno ili izopšteno. Mogu da se osete da ih roditelji ne razumeju baš uvek. Ali ako roditelj nauči jezik, daje detetu veliki podstrek u životu na mnogo raznih načina.“
Izazov je biti roditelj dvojezičnog deteta
„Jedan od najvećih izazova u inostranstvu je održati maternji jezik i tradiciju kroz generacije. Čak i moj suprug je rođen u Minhenu, roditelji su mu sa naših prostora, tako da i njegov srpski nije ‘čist‘. U prvim godinama smo sa ćerkom pričali samo srpski, ipak, sa polaskom u obdanište i posle u školu sve više je koristila nemački jezik kao prvi. Zamislite situciju kada joj pomažem da uradi domaći iz matematike: ceo zadatak je na nemačkom, ona uči o toj temi na nemačkom, a onda ja dolazim sa matematičkim izrazima na srpskom – i skroz je zbunim“, ispričala je dr Talija Milošević za Zadovoljnu.
Talija je dobila podršku drugih roditelja iz dijaspore koji na svom ličnom primeru razumeju izazove sa kojima se sreću emigranti i da očuvanje jezika i tradicije zahteva rad i upornost. „Ali sigurna sam da niti jedna porodica ne odbacuje svoju kulturu olako i da svi na svoj način rade na očuvanju tradicije“, zaključuje ona.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
