Vređanje i podsmevanje među vršnjacima se normalizuje, naziva “dečjim zadirkivanjem” i ignoriše se. Kako da se postavite kad vam dete brizne u plač jer mu drugari u školi govore ružne stvari?
Urednica sajta Zelena učionica Aleksandra Cvjetić otkriva ličnu priču o tome kako je reagovala kada joj se ćerka jednog dana vratila iz škole i briznula u plač jer su joj drugarice rekle da ima ružnu kosu i da je glupa. Prenosimo vam njen tekst.
„S vrata je ušla i kao i svaki roditelj što zna, bez ijedne reči istog trenutka sam znala da nešto nije u redu.
“Mila, šta je bilo?”
“Mama, drugarice su rekle da imam ružnu kosu i da sam glupa” – rekla je i briznula u plač.
Na ovako nešto je retko koji roditelj potpuno spreman. Ali trebalo bi da bude.
Prva stvar koju treba da imate na umu jeste da se ne pridružite emotivnom haosu i ne upadnete u zamku napada na drugarice. To će joj otežati da, sutra kad se s njima pomiri (a pomiriće se), bude iskrena s vama.
Ostala sam mirna i zamolila je da mi ispriča detalje.
“Kaži mi, šta se tačno desilo?”
Kad mi je ispričala sve, najpre sam je pitala šta ona o sebi misli? Da li veruje u to što su drugarice rekle?
Jasno je bilo da ona ne misli da je glupa, ali nije mogla da razume zbog čega bi one bile takve prema njoj.
“Nije mi jasno zašto? Zašto bi rekle tako nešto?!” – pitala je kroz suze.
Onda sam joj rekla jednu važnu istinu.
“Deca se ponašaju onako kako su sama tretirana od strane onih koji ih vole. Ako ti je neko od drugara rekao da si glupa, verovatno je to zato što je njemu to rekao neko drugi, njemu blizak” – kazala sam joj.
(Naravno da ovo nije jedini razlog zbog kog se deca nekad tako ponašaju prema drugarima, ali jeste najčešći.)
“To što je neko prema tebi bio zao, verovatno znači da je prema njemu neko bio zao pre toga.” – rekla sam joj, “Ali to ne opravdava tvoje drugare i ne znači da imaju pravo da budu takvi prema tebi. Samo nam pomaže da razumemo da to što govore i što rade nema baš nikakve veze s tobom.“
Sve vreme sam je držala u krilu dok smo razgovarale. Ona se malo umirila, slušala me i klimala glavom. Videla sam da razume.
“Mi možemo i trebalo bi da razumemo razloge zbog kojih je neko loš prema nama, ali ne moraš da se družiš niti da se igraš s nekim ko se prema tebi tako ponaša. Tad možeš slobodno jasno i glasno da kažeš: ‘Neću se igrati niti ću razgovarati s tobom sve dok se tako ponašaš!’” – rekla sam joj i dodala da je to način na koji treba da se zauzme za sebe.
Tu me je već pogledala zabrinuto.
“Ali, mama, šta ću ako onda stvarno ne budu htele da se igraju sa mnom? Šta ću ako prestanu da me vole?” – upitala me je.
“Nije tvoj zadatak da nekog navedeš da te zavoli. Tvoj zadatak je da budeš onakva kakva jesi. Jer si vredna ljubavi baš takva kakva jesi, ni manje, ni više.”
A evo najvažnije stvari koju svaki roditelj treba da zna. Deca uče šta da očekuju od ljudi u svom životu i kakvo ponašanje treba da tolerišu gotovo isključivo na osnovu njihove veze s nama.
Ako smo mi ljubazni, ako im pokazujemo poštovanje i razumevanje, isto to će očekivati od svojih prijatelja, učitelja, partnera… I isto to će umeti da daju.
Međutim, kad dožive nasilje, naš posao je da ih osnažimo, da im pomognemo da razumeju da to nikad nije zbog njih samih i da ih naučimo da se zauzmu za sebe.
I da bude odmah jasno, ovo je reakcija, lekcija na prvu takvu situaciju. Ako bi se vređanje nastavilo, bez obzira na njene pokušaje da se odbrani, naravno da bih reagovala. Otišla bih u školu i razgovarala sa učiteljicom, pedagogom, direktorom. S kim god da treba. Jer naš posao nije da normalizujemo vređanje i nasilje. Naš je posao da osiguramo da naša deca odrastaju i obrazuju se u sigurnom okruženju koje ih prihvata i ceni.
O ovome se, nažalost, ne govori dovoljno, a vređanje i podsmevanje među vršnjacima se normalizuje, naziva “dečjim zadirkivanjem” i ignoriše. A svakom roditelju je teško da gleda dete koje u takvim situacijama vidno pati. I tu se vidi snaga veze koju smo sa svojim detetom izgradili. Osećaj sigurnosti i i povezanosti koji ima sa svojim roditeljima detetu daje snagu da se suoči sa svim lošim stvarima koje dolaze iz sveta koji ga okružuje.
Zato, kad neko povredi vaše dete, najbolja stvar koju možete da uradite jeste da budete njihova sigurna luka. Da ih bezuslovno volite. Da im stavite do znanja da su vredni svake pažnje i ljubavi. To je najbolji put da ih osnažite da postanu otporni na sve loše što ih stiže kad izađu iz svoje sigurne luke.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
