„Dali su broj koji ne radi i rekli: Vaša država vas neće“

Beba i porodica 18. mar 202020:15 > 19. mar 2020 14:36
Podeli:
Korona na aerodromima
Mnoge porodice su koronu dočekale razdvojene; Foto: Claudio Santisteban / Zuma Press / Profimedia

Toliko puta smo čuli ono da "porodica treba da se drži zajedno u teškim trenucima" i da je sve lakše pregrmeti kad su voljeni oko tebe, kad znaš da su na bezbednom, pa čak i ako ne možete da se grlite. Ali, šta kad nastupi vanredno stanje i kad "porodica na okupu" postane nemoguća misija?

Šta mogu da urade mladi koji su u naletima otišli iz zemlje i u Srbiji ostavili roditelje od 65+ kojima je sad zabranjeno i da izađu do radnje? S kakvim se strahovima suočavaju roditelji koji su vest o policijskom času dočekali zarobljeni na aerodromima, daleko od svoje dece? To su, čini se, situacije u kojima nemoć i strah dostižu svoje najstrašnije dimenzije.

„Dali su nam broj koji ne radi i rekli: Vaša država vas neće“

Fotografkinja Biljana Marković već danima pokušava da se iz Berlina vrati u Beograd, gde je čeka dvoje dece.

„Otišla sam na kratko, ako je mesec dana kratko, da uradim katalog jednoj vajarki u Berlinu, ostala kod prijatelja, završila posao i krenula kući. Kad ono… Srećom, sin ima 18 i po, ali ćerka je druga godina srednje škole. Nemaju oca, imam samo brata koji je terenac i samo je vikendom u Beogradu. Imamo dosta prijatelja i mnogi su kontaktirali decu, divni nesebični ljudi, ali vanredno stanje, policijski čas i deca sama… To je jedan od većih užasa koje sam doživela“, priznaje Biljana u razgovoru za portal Nova.rs.

Još pre dva dana je na društvene mreže postavila status: „Sad za sekund ću početi da nezadrživo plačem… Hoću svoju decu! I krećem kući peške ako ne nađem drugi način“. I još nije stigla kući. Agonija traje.

Biljanina fotografija iz aviona koji nije poleteo; Foto: Privatna arhiva

„Avion Easy jata je juče napravio krug na pisti i pred samo uzletanje nisu dobili dozvolu za sletanje na beogradski aerodrom. Dakle, nismo krenuli. U avionu smo čekali pola sata potvrdu, vraćeni smo u Berlin i kud koji mili moji. Rečeno nam je da se obratimo Air Serbia, na šalteru nije bilo nikoga. Na telefone se, takođe, niko nije javio. Sledeće što je trebalo da uradimo je da se obratimo našoj ambasadi, koja je takođe zatvorena i niko se ne javlja na telefon. Na posletku nam je rečeno da možemo kući, ali samo sa Air Serbia. Na stranu sad što je karta 180 evra… Današnji let, taj za koji je karta 180 evra, opet je otkazan. Moj let je večeras, izgleda da im je trebalo vremena da se pripreme, nemam drugo objašnjenje. Mada to još ništa ne znači. Dok ne stignem stvarno ništa nisam sigurna“, priča nam Biljana u dahu.

I nije jedina koja se zadesila u toj situaciji. Kaže da su na letu Easy jata bili samo Srbi koji pokušavaju da stignu svojim porodicama.

„Strašan je osećaj kada si van svoje zemlje u nevolji i shvatiš da nemaš kome da se obratiš. Ja sam kod prijatelja, a videla sam ženu sa dve bebe koja je potpuno bez novca, ne znam šta je sa njom… Niko nigde ništa ne objašnjava, samo su nam sa osmehom dali broj telefona koji ne radi i govorili: ‘Vaša država vas neće’. Okrutno baš“, zaključuje Biljana.

„Ovde se osećam bezbednije, ali mi se plače kad čujem roditelje iz Srbije“

„Nemoj ni slučajno po imenu da me spominješ u tekstu da mi se mama ne nasekira“, pripretio mi je V.P. U bilo kojoj drugoj situaciji shvatila bih to kao šalu.

V. živi u Parizu već godinama, ali redovno dolazi u Srbiju i svaki put iznenadi talentom da nađe najjeftinije letove. Sad se, kaže, „tamo ipak oseća mnogo bezbednije“.

„Ja sam se pred zatvaranje grada zatekao u skvotu gde imam radni prostor, ostadoh ovde par dana za sad, oko mene je gomila grafitaša koji sve vreme ili partijaju ili crtaju, atmosfera je prilično luda. Ja sam dobro, radim vežbe svakog jutra, imam zalihe rtanjskog čaja, uzimam vitamine… Kapiram da bih se na gajbi smorio u samoći, mada ću pokušati da se vratim tamo uskoro“, priča V.

V.P. u izolaciji u skvotu; Foto: Privatna arhiva

Ipak, priznaje da mu se plače zbog poruka koje prima od svojih roditelja.

„Generalno, ćale i keva mi pišu stalno, svaki dan, trudim se da im budem emotivna i psihološka podrška, ali i da im šaljem informacije odavde koje su proverene. Na primer, ovde su javno objavili da su svi tekstovi koji se pojavljuju u medijima, na blogovima i u Facebook postovima, a počinju sa ‘jedan moj poznanik koji radi u vladi/kineskoj bolnici/doktor nauka blablabla/ mi je rekao…’ zapravo fake news koje šire paniku i kojima ne treba verovati. Realno, više me muči atmosfera na netu nego u životu. Ne brinem se zbog svojih, verujem da su mudri i pametni i da neće da se izlože riziku, ali treba da budemo psihološka podrška jedni drugima“, zaključuje V.

„Roditelji će mi umreti od stresa“

Ana Marija Koppert je vest o policijskom času dočekala u Holandiji i na nju reagovala na Tviteru: „Mogli su da daju najavu, bar jedan dan unapred, a ne sve danas do sutra. Na kraju će roditelji da mi umru od stresa… Nije normalno da stariji od 65 ne mogu ni do prodavnice. Ko da su kriminalci! Moji žive sami, ja i sestra i inostranstvu, brat u obaveznoj samoizolaciji. Ko da im pomogne?!“

Ana Marija Koppert; Foto: Privatna arhiva

Za portal Nova.rs kaže da misli da su pooštrene mere ok i da nije protiv njih, ali da su nagle i ne daju vremena da se pripremimo.

„S jedne strane mi je ok što je država ozbiljno pristupila celoj situaciji, ali sve odluke su od danas do sutra, bez mnogo promišljanja, pa se naknadno dostavljaju informacije. Ovo da će volonteri dolaziti starijima je smešna, jer starijih ima više nego mladih, i neko može da pomogne jednom, ali ne može 50 puta. I ovo sa kaznama penzionerima je sumanuto. Razumem strah države, jer mi nemamo odbrambene mehanizme, slab zdravstveni sistem, a puno starih ljudi, puno pušača, plus zagađenje“, ističe Ana Marija i pravi paralelu s Holandijom, gde se pridružila svom suprugu.

„Holandija ima 1.600 zaraženih, ljudi se i dalje slobodno kreću. Belgija je cela stala, znači pitanje je dana za Holandiju, to su povezana društva. Mi sa 80 zaraženih imamo vojsku sa puškama i policijski čas, to je malo onaj tradicionalni pristup čvrste ruke, a u realnosti vlada konfuzija i moji roditelji koji su stariji od 70 godina su u glupoj situaciji, jer im je bio potreban koji dan više da se pripreme. Videli smo se za vikend, kada su i obavili veću nabavku. Sad smo čuli da će moći jednom nedeljno u nabavku, ali to je vest od sinoć, prvo je bilo dva dana da ne mogu nigde, pa sad saznajemo da ipak mogu… O toj konfuziji pričam“, kaže Ana Marija, koja planira da ostane u Holandiji dok ne prođe cela kriza.