Dadilje iz Srbije su nam ispričale najteže i najlepše situacije kroz koje su prolazile u dosadašnjem radu.
Koliko je danas teško biti roditelj, samo roditelji razumeju. Bilo da pričamo o novopoečenim mama i tatama, ili onima čija deca već pohađaju više razrede, muka je ista, a možda i veća. Ona rečenica „malo dete mala briga, veliko dete velika briga“, dobija jače značenje sa svakim novim rođendanom, novom fazom, još jednom aktivnošću, težim lekcijama ili jednostavno uobičajenim dečijim bubicama i đačkim problemima.
Kada na to dodate poslovne obaveze, redovne kućne aktivnosti, voženje i dovoženje, često se zapitate ko je smislio da dan traje 24 sata i kako je planirao da se sve uklopi u to? Ko nema sreću da ima aktivne i rade da pomognu bake, deke, tetke, ili ujake, nalazi spas u dadiljama.
Njihova uloga u današnjem društvu predstavlja nužnu potrebu za funkcionisanje prosečne porodice. Ipak, sa objavom novog cenovnika dadilja podigla se fama među građanima koji smatraju da su cene previsoke.
Mi ćemo se osvrnuti na samu činjenicu da dadiljama poveravamo ono najvrednije u našem životu i one od tog trenutka postaju odgovorne za život malog ljudskog bića. Bilo da je u pitanju staranje o bebama, koje prolaze kroz uvođenje hrane i moguće alergije ili o starijoj deci, koju treba izvesti u park, prevesti preko ulice i paziti, nivo stresa je uvek veliki.
Ukoliko dadilja radi sa vašim detetom, edukuje ga, zabavlja, hrani, uspavljuje, presvlači, vaspitava i teši, da li je onda tema o adekvatnoj ceni umesna?
Popričali smo sa nekoliko dadilja, koje su nam iz ličnog iskustva predstavile kako izgleda njihov posao, kako u dobrim, tako i u lošim trenucima.
Tamara
Ovim poslom se bavim više od 4 godine, dakle od svoje dvadesete godine. Moje iskustvo bazira se na dve saradnje koje su trajale duže od godinu i po dana i nekoliko kraćih. Lepota ovog posla svakako leži u mogućnosti da radno vreme provedete aktivno, ispoljite svoju kreativnost i dobijate bezgraničnu ljubav koju deca pružaju, naravno kada istu zaslužite.
Objediniću neka svoja, ali i iskustva koleginica. Za početak, posao, radna zaduženja, obaveze, odgovornosti i plata se uvek razlikuju, od porodice do porodice. Očekivanja roditelja često prevazilaze granice mogućeg i realnog. Dakle – neka dete ne pada, ali nemoj ga slediti pri svakom koraku, daj mu slobodu – neka te dete zavoli i prihvati, ali ne previše; budi autoritet od prvog dana iako te dete ne poznaje; neka dete pojede porciju hrane iako istu odbija od roditelja.
Često sam čula od roditelja kako moram biti „deset koraka ispred deteta“, i kako moram da realizujem ono što ni oni sami ne mogu. Imala sam priliku da prisustvujem fizičkom nasilju u porodici – nad decom i među roditeljima. To je situacija u kojoj prosto ne možete i uglavnom, zbog sopstvene bezbednosti, ne smete da reagujete. Deca između prve i druge godine često sve oko sebe zovu „mama“, jer drugačije ne znaju pa tako ponekad i nas dadilje. Desilo se da sam upravo zbog toga osetila prezir od strane majke, da sam čula kako preti detetu (malom detetu) kako to nikada ne sme da se ponovi i kako nema razloga ni da zagrli mene, svoju dadilju koja je u to vreme sa njim provodila osam do deset sati, 5 dana nedeljno.
Obavljanje lakših kućnih poslova (koji nisu dogovoreni i ne spadaju u obavezu dadilje) se uvodi postepeno, korak po korak. Roditelji kao da osete nelagodu kada dadilja sedne da odmori dok dete spava. Pravo na bolovanje i godišnji odmor imamo, neke plaćeno ili poluplaćeno, a neke apsolutno neplaćeno. Ovo je delić priče iz perspektive dadilje. Potrebno je još naglasiti da ni roditelji ni dadilje neće biti u povoljnoj poziciji dokle god je ovo zanimanje nevidljivo i neregulisano. Dadilja nije animator već osoba koja neguje, podržava, podstiče razvoj, uči i vaspitava, živi model ponašanja koji dete prati i oponaša i to je dovoljan razlog da njen posao bude cenjen. Na kraju dana, dadilja je čovek, ljudsko biće i samim tim zaslužuje poštovanje.
Taša
Posao dadilje sam počela davno, zahvaljujući mojoj divnoj baki koja me upoznala sa porodicom kojoj je tada bila potrebna dadilja. Na početku imala sam dobra i manje dobra iskustva. Kada ste mladi i ustručavate se da budete transparentni, nažalost mnogi to iskoriste. Tako da sam imala zahteve osim što čuvam dete i spremam mu kašice, tipa „hajde dodaj tu još malo pa spremi i za nas“, „mogla bi umesto sto čitaš knjigu dok dete spava da raširiš veš i slično“. Vremenom sam se pobunila, roditelji su mi tada bili podrška i rekli da nema smisla da radim poslove koji se ne tiču rada sa detetom, pa i mi u kući imamo ženu koja povremeno pomaže i to je kućna pomoćnica. Srećom, posle sam nailazila na sve bolje porodice. Pre nekoliko godina osnovala sam Fejsbuk grupu za čuvanje dece. Definitivno je bila velika potreba za takvom grupom. Sarađujući sa roditeljima i dadiljama osnovala sam i Udruženje dadilja Srbije Vida.
Moram spomenuti divna iskustva i divne porodice u kojima sam čuvala decu, sjajna mama Sandra Rubinjoni u čijoj sam se porodici osećala kao član, obostrano uvažavanje, predivni Gvozden koji je plenio svojim šarmom, radoznalošću, bili smo prava ekipa na Tašu. Zatim predivna dr Olja Radević, majka dva dečaka, dva prava mala vragolana. Prelep tretman u porodici, pun razumevanja, pažnje, ljubavi, a maleni Luka i Mata, dva zlatna dečaka, bilo je zadovoljstvo čuvati ih i pratiti njihove uspehe. Ima naravno još puno lepih iskustava, porodica koje razumeju delikatnost i važnost ovog posla, koje dadilju tretiraju kao blisku osobu od važnosti. Jer koliko god se trudimo da budemo profesionalni, ovo je ipak specifična vrsta posla i distancu je dosta teško napraviti pogotovo ako sarađujete sa toplim porodicama.
Naravno, imala sam lepa iskustva i sa porodicama gde je postojala distanca, i to je potpuno u redu, važno je da se ljudi međusobno poštuju i pridržavaju dogovora. Za kraj bih dodala da nikada ne bih menjala ovaj posao, žao mi je što ću zbog rada na Udruženju morati polako da se povučem iz ovog dela posla. Ali ujedno se nadam i verujem da će Udruženje pomoći mnogim porodicama i dadiljama da se povežu, uvesti dadilje u svet edukacija i podići ovaj posao na malo viši nivo.
Milica
Radim kao dadilja od 2000. godine, a za to vreme sam promenila samo 4 porodice. U jednoj sam bila čak 15 godina, štaviše, plaćali su me dok je trajala korona i dok nisam radila, samo da bi me sačuvali. Danas su to veliki momci, a ja se sa mojim Andrejom viđam i dalje svakog četvrtka. Njega sam počela da čuvam sa svega nekoliko meseci, i imali smo predivan odnos. Prošla sam sa njim sve bolesti i radosti, čak sam putovala sa njim kod moje prijateljice na Zlatibor, gde smo provodili po 15 ili 20 dana, čak i u njihovoj kući na moru sam provela sama sa njim mesec i po dana. To dovoljno govori o poverenju koje smo imali jedni u druge. Posebno što je dečak tada imao astmu, pa se dešavalo da u toku noći završimo kod lekara tokom boravka na planini. Sa celom porodicom sam zadržala divan i topao odnos, čak im i dan danas povremeno subotom pomažem oko bolesne bake.
U daljem radnom iskustvu sam imala samo lepa iskustva, kod jedne porodice na Novom Beogradu mi je bilo divno, dečak kojeg sam tu čuvala nikada ne propušta da mi čestita rođendan, a često zove da pita i da li sam ga zaboravila, ukoliko se ne čujemo ili ne vidimo nekoliko dana. Značajan doprinos u ovim porodicama, pored još jedne na Crvenom krstu koja se odselila za Crnu Goru, kao i trenutne gde čuvam dve devojčice, čine roditelji. Ja im na početku kažem šta očekujem, i odmah se vidi da li se to njima sviđa ili ne. I to želim odmah da mi kažu, ne posle mesec ili nedelju. Kod mene se zna šta sme, a šta ne, i to jednako roditelji i deca poštuju. Ukoliko ja kaznim dete ili zabranim nešto, mama i tata se drže istog. I to u velikoj meri doprinosi tome da uživam u svom poslu, ali i da na najkvalitetniji način gajimo decu, da ih naučimo strpljenju i čekanju. A ako bih morala da opišem svoj metod, to bi se poklopilo sa onim što doktor Rajko Rajović propagira, odnosno postavljanje granica i puštanje dece da bude deca, ali ne i da im dozvolim da mi se „popnu na glavu“.
Brankica
Ja sam u ovom poslu više od dve decenije, a počela sam kao dadilja ćerke jednog od naših glumaca. Ovo je bilo predivno iskustvo, a i on i ćerkica su sjajni. Devojčicu sam dugo čuvala, štaviše moja ćerka i ja smo išle sa njima na more, kada je moja ćerka konstatovala da mi devojčica koju čuvam pokazuje nekad više ljubavi nego ona. Umela je da kaže „Brankice, sagni se samo da te časkom poljubim i kažem ti koliko te volim“. Imala sam puno dogodovština sa njom, kao na primer kada su joj roditelji zabranili slatkiše, a ona me moli da joj kupim dok se vraćamo iz vrtića. I ja joj kupim, a ona utrči u stan i vikne „Kupila mi Brankica krem bananicu“, ili drugi put pokuša da sakrije pa im kaže „Ništa mi nije kupila, jer vi ne date“. Sećam se jednom i kad su se pakovali za odmor, a ona spakovala sve igračke i na kraju pita može li mene da povede, a to nije bilo u planu. Onda je došla, bacila sve igračke i rekla: „Menjam sve igračke za Brankicu“.
Iako, ponavljam, uglavnom imam jako lepa iskustva, u dosadašnjem radu sam primetila da su uglavnom majke problem. Nekada je to opravdano, nekada ne.
Radila sam i sa autističnim dečakom iz jako bogate i ugledne porodice. On se toliko vezao za mene, da sam jedne godine morala da odem u Dubaji kod njih, iako sam planirala da praznike provedem u rodnom mestu. Mama me je nazvala i rekla da odbija da jede i sarađuje, i pored druge dve bejbisiterke. Tada je bila još potrebna viza, a oni su mi i let i papire rešili za dan. Došla sam oko 10 uveče, skuvala mu i on je jeo i mazio moju ruku. U toj porodici sam bila prihvaćena kao jednaki član. Jednom sam dobila poklon, drvo sa sedam liski, a mama dečaka mi je rekla: „Sedma liska si ti, sedmi član naše porodice.“ Osećala divno i poštovano, uvek su bili tu za mene i moju ćerku, ali su se odselili u Dubaji, gde meni klima nije odgovarala.
Kasnije sam radila kod srpsko-kineskog para koji živi u Teksasu. Kod njih mi se sviđalo poštovanje mog vremena i rada. Plaćali su me 900 dinara po satu i nikada nisu dozvolili da odem kući kasno uveče sama, da mi ne pozovu taksi ili slično. Štaviše, plaćali su me nekoliko meseci dok su bili u Americi, da me sačuvaju za period kada borave Srbiji. Ipak sam morala to da odbijem, jer mi je bilo neprijatno, a i ja volim da radim.
Danas čuvam jednu devojčicu, i puno je volim. Ali desila mi se prva neprijatnost. Naime, ona ima 14 meseci, i skoro je dobila sestricu. Dok je mama bila u porodilištu došla je njena baka, koja je izgleda osećala rivalitet prema meni i činjenici da je devojčica više slušala mene. Prvo se mešala u izbor hrane koju kuvam, iako je njena ćerka određivala jelovnik. Zatim se desila situacija posle koje sam bila spremna da dam otkaz. Stavila sam ručak i otišla da uspavam devojčicu koja inače teško zaspi. Kada je već utonula u san, baka je ušla naglo u sobu sa čašom vode u ruci, iako devojčica i dalje pije na flašicu i ne zna iz čaše. Probudila je, malena je počela da plače i da baca tu čašu koja se polila svuda, na šta mi je baka rekla da ustanem i počistim, jer „ionako ništa ne znam i da je moja krivica što dete još pije na flašicu“. Tada sam izašla iz sobe, izvinila se roditeljima i otišla, a tata me je kasnije molio da se vratim. I jesam, jer sam zavolela devojčicu. Mada možda nije trebalo, jer sem toga što se desilo, nametnuto mi je kuvanje i usisavanje, peglanje, što nije u opisu mog posla. Jednom pristanete slučajno, posle se podrazumeva. I nekada mi to nije problem, kada je devojčica dobra i zaigra se sama, ali evo danas su roditelji bili tu i ona se bacala i histerisala za sve. Tada dođem mrtva umorna kući.
Takođe, rečeno mi je da deca ne gledaju televiziju, ali ja kad dođem ujutru crtani su upaljeni i kada mama i tata prisutni ruča se uz „piliće“ ili baby shark. Tada dete zaboravi i da žvaće. Kada smo nas dve same, ja pričam sa njom, ona lepo jede i bude milina. Uz sve to, ponekad čujem komentar mame, koji nije direktno upućen meni, ali indiretkno mi prebaci što je plata dadilje jednaka kao njena, koja je lekar. Ja radim 8 sati, nisam prijavljena i uvek sam tu da ostanem koji sat duže, dođem i vikendom i slično, a novčana naknada na kraju bude maleni dodatak na postojeću platu.
Tanja
Ja sam mlada bebisiterka koja se bavi ovim zanimanjem već 4 godine. Moje veliko ,,putovanje” započela sam sa svojih 16 godina i slobodno mogu reći da sam uvek imala prelepa iskustva. Bebisitovanje ne mogu nazvati ,,poslom” vec životnim pozivom. Kada radim sa decom svaki dan mi je avantura. Uvek mogu naučiti nešto novo o sebi, ali i o drugima. Ovo zanimanje je vrlo dinamično i svakodnevno razvijam svoje veštine i znanje.
Od dece možete uvek naučiti nešto novo, oni nas uče da budemo pre svega odgovorni. Sama pomisao da ostavljate trag u nečijem životu izmamljuje vam svakodnevno osmeh na licu. Rekla bih da izmedju deteta i bebisiterke postoji posebna veza. Briga o deci je vrlo zahtevan i odgovoran posao, ali rekla bih i najlepši. Ljubav koju deca mogu da vam daju je od izuzetnog značaja za vas, lakše obavljate svoje obaveze i uvek ste nasmejani! U budućnosti bih volela da se ovo zanimanje malo više ceni i poštuje, zato što su bebisiterke važan deo odrastanja dece i postaju kao član porodice. To je osoba koja je najbolji prijatelj detetu posle roditelja.
Bebisiterke se svakodnevno susreću sa velikim izazovima. Pomoć u odgajanju dece nije nimalo laka, i zato se trudim da uvek dajem korisne savete kako bih roditeljima pružila podršku u roditeljstvu. Iz iskustva, roditeljima je vrlo važno da devojke i žene koje čuvaju njihovu decu budu posvećene, pedantne, uredne i da vole decu. Razigranost dečijeg duha u odraslima podseća na davno zaboravljeno dete koje čuči u našim dušama, potrebno ga je podsticati i održavati, a upravo na tome možemo zahvaliti deci.
Nataša
U dosadašnjem radu, moja iskustva su pozitivna. To su uglavnom stabilne porodice kojima treba ili svakodnevna ili povremena pomoć. Posao bebisiterke je jako zahtevan, jer vi ulazite u srž porodice, u njihovu intimu, i jako je važno da poverenje bude obostrano. Često ljudi misle da je bebisiterka statusni simbol neke porodice, to je nekada možda bilo tako ,ali danas u savremenom dobu je to velika potreba.
Ono što je ključno kada se odlučite na ovaj posao, jeste da nemate predrasude nikakve vrste, vi ste tu na vašem radnom zadatku i ne treba da vas zanima da li su roditelji u šetnji ili na poslu, i razlog zašto ste angažovani. Porodice su različite, s toga je važno da nas ne vodi samo novac, već da dobro procenimo svoje mogućnosti . Kada birate bebisiterku,važno je da osoba bude kvalifikovana ili bar da ima iskustva, jer rad sa decom nije samo fizičko čuvanje, već kompletna briga o životu jednog ili više dece .
Porodice u kojima mi radimo(mi smo tim) su prepune zahvalnosti i razumevanja. Prilagođavamo se jedni drugima i uklapamo prema potrebama i mogućnostima. Kada je poštovanje na visokom nivou, obe strane će biti zadovoljne.
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
