Najgore što možete da uradite svojoj bebi je da je ignorišete.
“Neka ga neka plače, jača pluća”, “Manje će da piški” – možda ste ove rečenice čuli od svojih roditelja, ili ste ih sami izgovorili, jer su bile duboko ukorenjene u način na koji su se vaspitavale čitave generacije.
Dugo je vladalo mišljenje da roditelj ne treba uvek da reaguje na plač bebe, jer je to način da dete nauči određenom ponašanju. Takve metode vaspitanja su prevaziđene i veoma opasne, mišljenje je većine priznatih psihologa današnjice, među kojima je najistaknutiji doktor Gabor Mate. Ignorisanje bebinih potreba dovodi do ozbiljnih posledica po njegov dalji razvoj i zdravlje.
O tome smo razgovarali sa psihološkinjom i dečijom terapeutkinjom Milenom Buđevac.
Gabor Mate i trauma ranog detinjstva
Kad je reč o namernom ignorisanju dečijeg plača, najpoznatija je „Ferberova metoda“, nazvana po dr Ričardu Ferberu, pedijatrijskom stručnjaku za spavanje. Ta metoda je zapravo proces „obuke“ bebe da spava ignorisanjem njenog plača.
Dok je bio porodični lekar, slavni Gabor Mate, čovek koji je iscrpno proučavao poreklo traume, i sam je zagovarao Ferberovu metodu, jer ju je kao roditelj praktikovao. Ali, kasnije je shvatio koliko je ta metoda štetna za razvoj bebe i dugoročno emocionalno zdravlje deteta. Mate smatra da je ignorisanje dečijeg plača temelj za traumu i kasnije probleme u životu. Zašto?
Ideja o potisnutoj traumi iz detinjstva, koja kasnije može da se odrazi i na fizičko zdravlje, okosnica je knjige Gabora Matea „Kada telo kaže ne“. Objavljena 2019. godine, ova knjiga tvrdi da su biološki, psihološki, društveni i faktori životne sredine neodvojivi za potpuno razumevanje bolesti.
Umesto periodičnih spoljašnjih stresnih događaja, Mate kaže da ljudi u modernom društvu imaju tendenciju da dožive hronični stres. On kaže da je veliki deo stresa koji doživljavamo podsvestan, pa ga možda čak i ne prepoznajemo kao stres. U stvari, često su oni koji veruju da su najmanje emocionalno uznemireni ti koji su u najvećem riziku, jer je potiskivanje negativnih emocija naš najveći neprijatelj.
Ljudi ne mogu svesno da se prisete šta su „naučili“ u prvoj godini života, jer moždane strukture koje čuvaju narativnu memoriju još nisu razvijene. Ali neuropsihološka istraživanja su utvrdila da ljudska bića imaju daleko moćniji sistem pamćenja utisnut u njihov nervni sistem koji se zove intrinzična memorija.
Ta memorija kodira emocionalne aspekte ranog iskustva, uglavnom u prefrontalnom režnju mozga. Ova emocionalna sećanja mogu trajati ceo život. Ona zapravo služe kao šablon za to kako doživljavamo svet.
„Implicitna poruka koju beba dobija od ignorisanja njenog plača je da je svet – kako ga predstavljaju njeni negovatelji – ravnodušan prema njenim osećanjima. Kada beba zaspi nakon perioda plakanja i frustriranih vapaja za pomoć, nije naučila veštinu uspavljivanja. Ono što se desilo jeste da se njen mozak, da bi izbegao ogroman bol napuštenosti, isključio“, piše Gabor Mate.
Takav stres koji se nakuplja od ranog detinjstva može da bude okidač za mnoge bolesti. Mate objašnjava da svi ljudi imaju oštećene i abnormalne (čak i maligne) ćelije u svojim telima. Međutim, velika većina njih nikada ne postane rak, jer imuni sistem radi na popravljanju oštećenja ili ćelije odumiru pre nego što se repliciraju. Prema Mateu, to znači da za pojavu bilo kakvog raka samo oštećenje ćelija nije dovoljno; takođe mora da postoji neki otkaz imunog sistema koji omogućava oštećenim ćelijama da nastave da se umnožavaju bez kontrole.
U knjizi, Mate citira studije koje su pokazale da su psihosocijalni faktori povezani sa rakom dojke, uključujući: emocionalnu distancu od roditelja u detinjstvu; potiskivanje emocija, posebno besa; nedostatak odnosa podrške; i tendencije „kompulzivne brige” (samopožrtvovanje). On citira dve različite studije u kojima su naučnici mogli da predvide sa tačnošću od 94-96% koje žene će imati dijagnozu raka dojke samo na osnovu ovih psihosocijalnih faktora. Slični rezultati su dobijeni i kada su rađene studije o raku jajnika.
Mate objašnjava da se skoro 90 odsto razvoja mozga odvija u prvih nekoliko godina života deteta, a ovaj razvoj je proizvod nasleđenih genetskih faktora i uslova okoline. Kaže da ljubavna emocionalna interakcija sa roditeljem, ili njen nedostatak, utiče na oslobađanje hormona, a količina i ravnoteža tih hormona utiče na razvoj mozga. Kada dečji mozak ne dobija dosledne poruke ljubavi i nege, on se razvija na takav način da ne može pravilno da razlikuje pretnje i situacije koje to nisu.
Ovo nam potvrđuje i Milena Buđevac, koja detaljno objašnjava štetnost ignorisanja plača dece u prve dve godine života.
Ogledalo u očima roditelja
„Dete do dve godine još uvek nije verbalno i ne zna da iskaže svoje potrebe, a najčešće ne zna ni da ih prepozna. Oseća neku senzaciju, a ne zna da to imenuje kao glad, nuždu, osip… Upravo zato nam je jedan od glavnih saveta roditeljima da oni verbalizuju i govore detetu šta mu je, jer smo mi ti koji mislimo i znamo. Roditelji bukvalno uče dete da misli tako što mu govore šta se dešava i gde se dešava“, govori za Zadovoljna.rs psihološkinja.
Kada roditelja nema da ga uteši, dete preplavljuje osećaj užasa – svesno je svoje bespomoćnosti, a ne zna kako će iz toga da se izvuče, objašnjava Buđevac.
„Kad namerno ignorišemo dete, to je momenat kada ono gradi potpuno pogrešnu sliku o sebi i svetu. Ako ja kažem: ‘Gladna sam’, a ne umem sama da spremim hranu, međutim mama ne dođe da mi spremi jelo, zaključujem da mami nisam bitna. Ako mami koja me je rodila nisam bitna, zašto bih bila bitna bilo kome drugom? Moja vrednost nestaje, odnosno ne gradi se“, slikovito dočarava psihološkinja.
Zato je jako bitno da se potrudimo, kad god smo u mogućnosti, da reagujemo tako da se potrebe bebe zadovolje, jasna je Buđevac.
„Mi smo socijalna bića i sliku o sebi gradimo kroz interakciju s drugima – niko nije porastao sam u šumi. Postoji termin u psihologiji ‘ogledanje u očima figure koja brine o detetu’. Dete u odnosu na to kako roditelj reaguje izvlači zaključak da li je bitno ili nebitno i kako je i kome bitno“, dodaje.
U trenucima kada se osećamo bespomoćno – a trauma jeste osećaj bespomoćnosti – izlučuje se koktel hormona koji nas podstiče da reagujemo.
„Kod dece je ta reakcija upravo plač – situacija poznata kao ‘bori se ili beži’. U ovom slučaju: ‘plači, nek te neko čuje, da dopreš do nekoga’. Ako je dete često u situaciji da stavljamo pred njega zadatak koji prevazilazi njegove kapacitete, kao što je: ‘uspavaj se sam, kreni odmah iz parka ili ću da te ostavim’ – šta će u tom trenutku da oseća osim straha i panike? Traumatizovana deca se prepoznaju po tome da su uvek u tom povećanom stanju budnosti. Svakog trenutka očekuju da će nešto da iskrsne – a do toga dovode hormoni. Dete ne može da umiri mozak i kaže: ‘Sad je sve super, sad sam bezbedan’. I kad sve izgleda kako treba, deca su u stanju budnosti jer ne znaju kada će nešto da iskrsne. Na duže staze, to je propast po naš imunitet“, upozorava Milena Buđevac.
Naučne studije o opakim posledicama ignorisanja dečijeg plača
Postoji više studija koje tvrde da je ostavljanje beba da plaču faktor rizika koji predisponira decu na trajne promene u mozgu i probleme mentalnog zdravlja u kasnijem životu.
Studija Univerziteta u Arizoni, pri kojoj su majke pet noći primenjivale Ferberovu metodu, pokazala je da bebe doživljavaju visok skok kortizola kada majke ne dolaze da ih uteše. Zastrašujuće je da i narednih noći – kada beba „nauči“ da ne plače – nivo kortizola u njenom organizmu i dalje raste. Naučnici to tumače kao indikaciju da je beba ipak uznemirena.
Studija sa Harvarda koja je ispitivala emocionalno učenje, funkciju mozga novorođenčadi i kulturološke razlike, utvrdila je da bebe koje su ostavljene da same plaču trpe dugotrajna oštećenja svog nervnog sistema. Naučnici tvrde da ovo čini ovu decu podložnijom anksioznim poremećajima, napadima panike, autoimunim bolestima i tumorima u kasnijem životu.
***
BONUS VIDEO: Jelena Đoković: Šta me je privuklo konceptu svesnog roditeljstva
Pratite nas i na društvenim mrežama:
