"Roditeljstvo nije rad sa decom, već rad sa sobom, kao roditeljem."
Dr Gabor Mate jedan je od najboljih aktuelnih govornika i autora bestselera o pitanjima traume, zavisnosti i vaspitanja dece. Po profesiji lekar, ovaj kanadski stručnjak je proteklog vikenda gostovao u Beogradu na poziv Fondacije Novak Đoković, gde je pred našom publikom održao predavanje o roditeljstvu. Jedna od onih koji su ga pažljivo slušali bila je i Katarina Gligorijević, mama petogodišnjeg Vuka, sa kojom sam razgovarala o tome kakav je utisak na nju ostavio ovaj mislilac za kojeg roditelji iz svih krajeva sveta tvrde da im je potpuno promenio život i perspektivu na sopstvene rane, na to kako te rane prenosimo s generacije na generaciju, na to šta je pravo isceljenje i kako je zapravo moguće spasiti se, prekinuti začarani krug i u krajnjem cilju spasiti sebe i sopstvenu decu.
Kao mama sam i sama prečesto svesna pritiska koji današnje društvo postavlja pred nas. I znam da se mnogim mamama dešava da se, kada na društvenim mrežama slušaju raznorazne stručnjake za razvoj, osećaju neadekvatno, nedoraslo. Nedavno sam čak čula od drugarice rečenicu: “Mrzim Ranka Rajovića, kad ga slušam uvek se osećam kao loša majka”. Pitam Katarinu kako se ona osećala dok je slušala dr Gabora Matea.
“Mislim da ne postoji mama, koja se bar jednom nije zapitala da li je dovoljno dobra mama svom detetu. A posebno u današnje vreme kada je preporuka i saveta sa raznih strana više nego ikad. Ono u šta ja verujem, i što je dr Gabor Mate pomenuo u samom predavanju, jeste da, dokle god se trudimo da radimo najbolje što znamo, a većina roditelja tako radi, mesta krivici nema, već samo radu na sebi, kako bismo sutra mogli više i bolje”, počinje ona svoju priču i time i objašnjava otkud ona na ovom predavanju.
Kako mi kaže, duboko veruje da nam edukacije iz roditeljstva pomažu da bolje razumemo kroz koje razvojne faze deca prolaze, koje su im potrebe najizraženije u tim momentima, šta bi mogli da budu razlozi iza nekog od njihovih ponašanja i, konačno, kako neka situacija izgleda iz očiju deteta i kako, na osnovu svega toga, da prilagodimo svoj pristup detetu. Jer, kad postanemo roditelji, često zaboravimo kako je to bilo kad smo mi bili deca.
“Pored toga, ja ne verujem da savršen roditelj postoji. I mislim da takav nije ni potreban našoj deci. Njima je potrebna stvarna osoba, koja će ponekad i napraviti grešku. A naše nesavršenosti i greške mogu biti veliki poklon našoj deci. Jer im daju prostora da i oni ne moraju biti savršeni i da je ok pogrešiti. Naravno, za tako nešto je pre svega važno da mi kao roditelji budemo svesni da jesmo napravili grešku i dovoljno ok sa njom da je možemo priznati, pružiti izvinjenje detetu i postarati se da ne grešimo previše i prečesto”, kaže Katarina.
Jedna od njenih rečenica posle predavanja dr Gabora Matea ostala mi je posebno upečatljiva. “Roditeljstvo nije rad sa decom, već rad sa sobom, kao roditeljem”. Morala sam da se osvrnem na nju i da pitam Kaću šta ova rečenica znači u kontekstu onoga što je čula na ovom predavanju.
“Dr Mate Gabor je na predavanju rekao ‘parenting is about parents’ i to je zvučalo baš tako kako sam ja osećala. Kada sam dobila dete bila sam spremna na nespavanje, nošenje i nunanje, grčeve, upaljene grudi od dojenja… Ali me niko nije pripremio na to kako će moje dete, dok se bori sa emocijama koje ga preplavljuju, zapravo pokretati lavinu mojih emocija. Te čuvene ‘terrible twos’ mog deteta (koje, uzgred, traju duže), period su kada sam najviše naučila o sebi. O tome koliko mogu ili ne mogu da se nosim sa njegovom tugom, ljutnjom, besom, svojim granicama, ali i pritiskom okoline kada ga emocije preplave negde u javnosti. Da bismo mogli da umirimo dete koje ne može samo da se umiri iz prosto fizioloških razloga, jer mu prednja strana mozga zadužena za upravljanje emocijama, još uvek nije razvijena, mi moramo biti mirni. Ali stvarno mirni u sebi, jer dete tada ne sluša šta mi pričamo, već samo usklađuje svoj nervni sistem sa našim. I ako je naš nervni sistem takođe uznemiren, onda teže dolazi do smirivanja“, priča ova mama i nastavlja:
„A da bismo umirili sebe, moramo razumeti zašto nas nešto izbacuje iz ravnoteže, zašto neka situacija teže pada meni nego mom suprugu i obrnuto. I odgovor je, opet, u detinjstvu, ali našem kao roditelja, i dr Gabor je pričao dosta i o tome. Da li je meni bilo dozvoljeno da kažem svojim roditeljima ‚ne‘, pa me sad tako uznemiruje kad to kaže meni moje dete, iako znam da je to ispravno? Da li je meni bilo dozvoljeno da budem tužna, i da li su mi bile dozvoljene suze ili su mi govorili ‚nemaš razloga da plačeš’ ili ‘sad ću ti ja dati razlog za plakanje’, pa sad imam potrebu da uradim šta god, samo da bi moje dete prestalo da plače. Razumevajući zašto nas nešto uznemiruje i da to zapravo nema veze sa našim detetom, već je u nama samima, može nam pomoći da se umirimo, da povećamo svoj kapacitet za dečije emocije. U suprotnom, može se desiti da samo našu priču preslikavamo dalje, kako su verovatno i naši roditelji preslikali svoju na nas”, objašnjava Vukova mama.
Pitam je da li je bilo nekih trenutaka u Mateovom predavanju i njegovih izjava koje su i njoj „otvorile oči“, otvorile neku novu perspektivu na roditeljske teme i probleme.
„Dr Mate je pomenuo dve stvari koje on vidi kao ključne u emocionalnom razvoju dece, koje će im omogućiti da odrastu u samosvesne, samopouzdane odrasle osobe, koje su u kontaktu sa svojim emocijama. To su povezanost (attachment) i autentičnost. A to se postiže pre svega kroz prisutnost i prihvatanje deteta. Onu stvarnu prisutnost, kada smo i mozgom i telom i srcem sa detetom, bez telefona, TV-a, pranja sudova… Kada dete vidimo i čujemo… Kada se dete oseća povezano sa nama, što svakako nije uvek lako, naročito nakon napornog dana. Kao i prihvatanjem deteta onakvim kakvo stvarno jeste, bez nametanja šta bi i kako bi trebalo da bude, bez upoređivanja sa vršnjacima, braćom ili sestrama. Prihvatajući sve njihove emocije i sreću i tugu i ljutnju i bes, dopuštajući detetu da ih iskusi u celini, bez kazne, grdnje ili podsmeha“, ističe Katarina.
Ipak, ona podvlači i da, kako je dr Mate istakao, to ne znači da su i sva ponašanja prihvatljiva i da ćemo pustiti detetu da udara ili ujeda nas, brata, sebe.
„Ali ćemo mu omogućiti bezbedan i siguran prostor da svoju emociju proživi. I to svaku, jer je svaka jednako važna i zato je važno ne štititi decu od emocija, čak ni onih koje nazivamo neprijatnim. Baš je Jelena (Đoković) postavila pitanje dr Mateu da li detinjstvo može biti srećno, ako je dete tužno ili treba da se trudimo da dete zaštitimo od tuge. Tu bih citirala dr Matea – nisu problem neprijatne emocije, već da li je neko pored deteta da ga drži i podrži dok prolazi kroz tu emociju. Neprihvatajući dečije emocije mi ih zapravo svesno ili nesvesno, nekad iz najbolje namere, teramo da ih potisnu, a reč za potiskivanje na engleskom jeziku je depression. To za mene lično nije bila nova informacija, ali jeste bila potvrda svega onoga što sam ranije pročitala, naučila na edukacijma, a on je to baš na lep način zaokružio“, zaključuje ova mama.
Sa zabranam emocija često pod ruku ide i kažnjavanje dece, a ovih dana se društvenim mrežama ponovo provlači ona stara fotografija koja romantizuje nasilje nad decom i fizičko kažnjavanje. Da li se Mate doticao teme kažnjavanja dece i šta o tome kaže?
„Da, u jednom delu svog predavanja dr Mate se baš usmerio na taj deo i rekao kako se često disciplina izjednačava sa kažnjavanjem i kako to dovodi do toga da nas deca slušaju samo iz razloga što nas se plaše. Iako smo se svi nasmejali na konstataciju da je dobio jasne instrukcije da posebno u Srbiji priča o štetnosti fizičkog kažnjavanja dece, moram priznati da mi je ta šala malo stvorila knedlu u grlu. Vrlo često možemo čuti od roditelja – tako su i mene, pa šta meni fali – ali kako dr Mate naglašava, istraživanja su pokazala da posledice fizičkog kažnjavanja mogu biti jednako jake kao posledice zlostavljanja. Jer ono što dete dobije kao poruku, nažalost, jeste da je nešto pogrešno sa njim. I takvo uverenje često ostane za ceo život. Da je nešto pogrešno sa njima“, priča Katarina na koju je posebno jak utisak ostavila Mateova sledeća rečenica:
“Ako želite da vaša deca budu vaši učenici, da budu vaši sledbenici, pobrinite se da zaista shvate da ih volite i da ih razumete i da ih vidite i da ih čujete i da ih podržavate i ona će prirodno postati vaši sledbenici”. Dakle, poštovanje umesto strahopoštovanja.
Posle ovog predavanja, pitam Katarinu kakva mama želi da bude.
„Dr Mate je svoje predavanje obogatio brojim primerima iz svog života, kako iz odnosa doktor-pacijent, tako i roditelj-dete. Podelio je priču o skorašnjoj zajedničkoj turi pešačenja na koju je išao sa svojim sinovima i kako mu jedan od njih u jednom momentu rekao da je ljut na njega. To je baš moćno zvučalo. Tako da je to ono kakav bih roditelj, kakva bih mama ja volela da budem: da se moj Vuk uvek, pa i kad odraste, oseća dovojno sigurno da podeli sa mnom svoja osećanja, ma koliko ona bila neprijatna ili direktno vezana za mene.“
A koja je poruka koju bi volela da posle ovog iskustva prenese drugim mamama?
„Danas se na društvenim mrežama može naći jako puno različitog sadržaja koji se bave temom odgajanja dece. To je ogromna prednost koju mi danas imamo u poređenju sa našim roditeljima, ali, kao i kod sveg drugog sadržaja na mrežama, filtriranje informacija i šta i koga čitamo i kome verujemo je iznimno važno. Ja lično smatram da je edukacija roditelja o emocionalnom razvoju deteta važna, ali nikako ne smemo da zaboravimo da su to samo opšte smernice, jer je svako dete drugačije, i samo pažljivim osluškivanjem i praćenjem deteta možemo saznati šta mu je i na koji način u tom momentu potrebno. Deca sa nama sve vreme komuniciraju, bebe plačom, starija deca rečima, ali najviše svojim ponašanjem. Na nama je da ostanemo otvoreni da ih čujemo i usmerimo se na ono što je iza ponašanja. Zato ako naiđete na sadržaj koji kaže mora, treba… učinite uslugu i detetu i sebi i preskočite ga.”
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
