Genijalni Albert Ajnštajn promenio je poimanje sveta. Međutim, uputstva za život u tom svetu, koje je davao svojoj deci, ponekad su i vrednija od njegovih naučnih radova.
Albert Ajnštajn rođen je na današnji dan, 14. marta 1879. godine. Bio je neobično dete, neki su čak mislili da ima određene smetnje u razvoju. I sam je tvrdio da nije govorio pre svoje treće godine, a da je i tada to nevoljno činio sve do uzrasta od devet godina. U školi je imao problema, nije mogao da se koncentriše na zadatke koji su mu bili dosadni. Ali voleo je matematiku, a modele i mehaničke spravice pravio je čisto iz zabave. I tu treba tražiti početke njegove blistave karijere, koja je njegovo ime zauvek učinila sinonimom za genijalnost.
S druge strane, Ajnštajn nije bio savršen muž i otac, ali njegovo sećanje na detinjstvo je, čini se, mnogo uticalo na njegov odnos prema sopstvenoj deci. O tome svedoči njegovo pismo sinu, koje bi svako dete, ali i svaki roditelj trebalo da pročita – u drugom delu nosi važnu tajnu odrastanja u osobu koja ostvaruje svoje snove.
Napisao ga je 1915. godine. Ajnštajn je tad imao 36, živeo je u Berlinu i završavao svoju čuvenu Opštu teoriju relativnosti. On i Mileva Marić bili su razvedeni, i njihovi sinovi Hans Albert i Edvard, kojeg su zvali Tete, živeli su s majkom na relaciji Beč-Cirih. Ajnštajnovo pismo bilo je adresirano na tada 11-godišnjeg Hansa Alberta. Prenosimo vam ga u celosti.
„Dragi moj Alberte,
Kad sam juče primio tvoje pismo, bio sam jako srećan. Već sam se bio uplašio da mi možda više nikada nećeš pisati. Kada sam bio u Cirihu, rekao si mi da ti je čudno kada tamo dolazim. Zato sam mislio da je bolje da se sastajemo na nekom drugom mestu, gde niko neće remetiti naš komfor.
Pročitajte još:
U svakom slučaju, insistiraću na tome da svake godine provodimo ceo mesec zajedno, kako bi ti video da imaš oca koji te jako voli. Takođe, moći ćeš i da naučiš dosta stvari od mene, one kojima niko drugi ne bi mogao da te nauči. Ono što sam ja postigao napornim radom, ne bi trebalo da bude dostupno samo strancima, već posebno mojim sinovima. Ovih dana sam završio jedan od najlepših radova svog života, kada budete stariji, pričaću vam o tome.
Jako mi je drago što uživaš u sviranju klavira. To i stolarija su po mom mišljenju najbolje okupacije za tvoje godine, čak bolje i od škole. Jer to su stvari koje jako dobro leže mladoj osobi kao što si ti. Na klaviru sviraj kompozicije koje ti voliš, čak iako ti ih učitelj ne dodeli. To je način na koji ćeš najviše naučiti, jer kada radiš nešto u čemu uživaš, nećeš ni primetiti da vreme prolazi. Ja sam ponekad toliko zaokupljen svojim radom da zaboravim da treba da jedem.
Tata šalje poljubac Teteu i tebi.
Pozdrav za mamu.“
Hans Albert je i sam postao naučnik i profesor hidrotehnike, iako je njegov otac takvu karijeru u početku smatrao „odvratnom idejom“, zbog čega su godinama bili u svađi. Ajnštajnov mlađi sin, Edvard, za kojeg se priča da je sa samo šest godina čitao Šekspira, zainteresovao se za psihijatriju i dela Sigmunda Frojda, ali mu je sa 20 godina dijagnostifikovana šizofrenija i ostatak života proveo je institucionalizovan.
