Niko od nas ne zna šta radi.
Čak i ljudi koji nemaju decu su imali roditelje – prisutne i brižne, pune ljubavi i nežnosti, ali i otuđene, odsutne, nasilne, neki i nepoznate. Roditelji u naše živote donose zdrave lekcije, ali ponekad prave i trajnu štetu, koju mnogi leče kad odrastu.
Naša dugotrajna ubeđenja su često jednostavno pogrešna i ukorenjena u pogrešnim percepcijama koje se ne ispituju generacijama.
Možemo naučiti da efikasnije vaspitavamo sebe i druge tako što ćemo ispitati neke iznenađujuće uobičajene roditeljske prakse za koje dokazi sada pokazuju da nisu dobre kao što smo mislili.
Evo 3 klasične roditeljske prakse koje donose više štete nego koristi, a koriste ih i roditelji u Srbiji.
„Ne pričaj s nepoznatima“
U svetlu vremena u kom živimo svima nam je teško da ublažimo strahove koje imamo za sopstvenu bezbednost u svetlu izazova i nasilja kojem smo izloženi u vestima, ali i u realnosti.
Čak i kada želimo da podstaknemo samostalno razmišljanje i učenje, za koje se pokazalo da dovode do većeg akademskog postignuća u školi, povećane motivacije i samopouzdanja, te bolje samosvesti i regulacije, suočeni smo sa potrebom da nezavisnost dece uravnotežimo štiteći ih.
Psiholozi tvrde da stvaranje žrtava od sebe i dece ne čini ništa ni za sadašnjost ni za budućnost. Kada štitimo svoju decu od bolne stvarnosti i podstičemo prakse zasnovane na strahu, kao što je izbegavanje razgovora sa strancima, mi ih zapravo pripremamo na to da mogu biti žrtve. U knjizi „Protecting the Gift“ autor Gevin De Beker piše da je strah primarni, važan aspekt života – ali i dar koji možemo da treniramo i slušamo dok održavamo stvarne veze i imamo empatiju za ljude oko nas.
U toj knjizi autor jasno opisuje kako i zašto su ljudska bića osposobljena da predvide nasilje i nasilno ponašanje. Posebno su roditelji, tvrdi on, osposobljeni za to. Štaviše, ovu sposobnost možemo podsticati i negovati kod naše dece i sebe, i to treba da činimo kako bismo stvorili tolerantnije društvo sa poverenjem.
Svoju decu treba da podstaknete da komuniricaju s nepoznatim ljudima, dok ih učite daru straha — razumevanju da su njihovi instinkti ukorenjeni u stvarnosti i da treba da ih slede.
Štaviše, jasno ocrtavanje i pružanje alata kao što su znaci upozorenja o seksualnom zlostavljanju, kako da tinejdžeri budu bezbedni i svesni kako onlajn tako i na ulici, pa čak i odabir škola i bejbisterki, može pomoći u ovom procesu.
Ne govorite deci da su „užasna“
Dvogodišnjaci se kreću ali još uvek nemaju pristup jeziku neophodnom da izraze frustraciju ili čak strahopoštovanje prema svojim novootkrivenim veštinama. To je odličan recept za bes i takozvane tantrume, što je uobičajen prizor s decom u ovoj starosnoj grupi.
„Postoji reč za to u psihologiji – normalno“, objašnjava dr Alan Kazdin, direktor Centra za roditeljstvo na Univerzitetu Jejl.
Uz sav kognitivni i fizički razvoj koji se odvija u ovom uzrastu, logično je da će doći do nekih izliva besa. Način na koji reagujemo na takve ispade, očigledno, može imati ogroman uticaj na učestalost njihovog pojavljivanja. Umesto da ovu fazu označavate negativnim terminima koji prevazilaze „užasno“, razmislite o tome da odbacite naređenja i umesto toga ponudite detetu izbor.
Prema Kazdinu, korišćenje direktiva sa malom decom je krajnje neefikasno.
„Umesto da kažete: ‘Obuci kaput, idemo’, s uperenim prstom, pitajte dete da li želi da nosi crveni kaput ili zeleni džemper,” kaže on.
„Percepcija izbora je jednako efikasna kao i stvarni izbor“, objašnjava on.
Ova faza može biti loša za roditelje iz mnogo razloga, oni će brinuti da li će dete slučajno staviti prst u utičnicu, srušiti biljku ili pasti na pod vrišteći u javnosti, ali ništa od toga ne čini dete inherentno „užasnim“.
U ćošak!
Kazna je u mnogim kućama uobičajena posledica neprihvatljivog dečjeg ponašanja. Čak i u vrtićima i školama smo imali onaj jedan ćošak ili klupu koja je okrenuta ka zidu gde dete treba da sedi i razmisli o svom postupku.
Ispostavilo se da su mnoga istraživanja pokazala da ova praksa dugoročno može doneti više štete nego koristi, i trebalo bi da razmislimo o njenoj upotrebi i u obrazovnom i u roditeljskom kontekstu.
***
Bonus video: Radmila Petrović o roditeljstvu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
