Umetnost koja razboljeva – Stendalov sindrom

Stendalov sindrom je skup specifičnih psiho-fizičkih tegoba koje uzrokuje umetnost, fenomen koji nauka izučava i prati već 40 godina, piše Jelena Jovanović za City magazin. Oboljevaju samo turisti, a svake godine zabeleži se dvadesetak novih slučajeva.

Stendalov opis

Zanimljiv fenomen registrovan je još u 19. veku. Francuski pisac Mari-Anri Bejl (1783–1842), poznatiji pod pseudonimom – Stendal, u svojoj knjizi Napulj i Firenca: Putovanje od Milana do Ređa opisao je svoju posetu bazilici Santa Kroče 1817. godine i preplavljenost dubokim emocijama. Najpre je opisao zanos koji je osetio pri samoj pomisli da će se naći u Firenci, i dok je razmišljao o uzvišenoj lepoti Đotovih fresaka. A na licu mesta osetio je lupanje srca i iscrpljenost i izgubio je osećaj za ravnotežu.

Stendalov opis povezan je pre četrdesetak godina sa iskustvima mnogih turista u Firenci (Stendalov sindrom se još naziva i Firentinskim sindromom, a lokalno stanovništvo ga naziva – bolest turista). Čitavim fenomenom se temeljnije pozabavila doktorka Gracijela Magerini, italijanski psihijatar. Ona je 1979. bila šef Odseka za psihijatriju firentinske bolnice Santa Maria Nuova i uočila je da su mnogi turisti u Firenci iskusili psihosomatske simptome prilikom bliskog susreta sa tamošnjom umetnošću. Istražila je ovaj fenomen i 1989. objavila knjigu La Sindrome di Stendhal.

Poremećaj ili preosetljivost

Dr. Magerini je imenovala sindrom, i u svojoj knjizi opisala slučajeve 106 pacijenata koje je posmatrala. Svi su bili turisti, a prilikom umetničkog obilaska Firence posmatrali su skulpture Mikelanđela, Botičelijeve slike, impresivnu arhitekturu grada. I iskusili vrtoglavicu, lupanje srca, halucinacije i depersonalizaciju. Neki od njih su doživeli i napade panike, a doktorka Magerini je objasnila da su ovi napadi, kao i sve druge pobrojane tegobe, izazvani psihološkim uticajem remek-dela, kao i samog putovanja.

Magerini je navela je da je sindrom toliko rasprostranjen u Firenci zbog velike koncentracije neverovatne umetnosti širom grada. Ipak, nakon njenih zaključaka, stručnjaci za mentalno zdravlje nisu se složili da se radi o posebnom poremećaju. Stendalov sindrom nikada nije postao zvanično priznat, i ne nalazi se na zvaničnoj listi psiholoških poremećaja. Ali činjenica da umetnost može moćno da deluje na psihu i organizam u celini, i da je to u Firenci vrlo očigledno – ne dovodi se u pitanje.

Slučajevi Stendalovog sindroma pojavljuju se stalno – beleži se od 10 – 20 godišnje. U jednoj firentinskoj umetničkoj organizaciji navode da ovaj sindrom pogađa ljude koji su veoma osetljivi, i koji s nestrpljenjem iščekuju da posete Firencu i nađu se ispred veličanstvenih umetničkih dela.

Primećeno je i da je Botičelijeva slika Rađanje Venere poseban okidač. Pre nekoliko godina mediji su brujali o čoveku koji je kolabirao ispred slavne Botičelijeve slike koja je izložena u galeriji Ufici. Šezdesetosmogodišnji Karlo Ilamostroni iz malog toskanskog grada Banjo a Ripoli, ispostavilo se, doživeo je srčani udar. On se, srećom, oporavio, a napad je doživeo jer je bio srčani bolesnik, a ne zbog Stendalovog sindroma (kako su to mediji isticali).

Umor ili emocije

Problem koji mnogi profesionalci imaju sa opisivanjem Stendalovog sindroma kao jedinstvenog psihosomatskog poremećaja je to što se njegovi simptomi veoma teško razdvajaju od simptoma opštijih bolesti koje obično pogađaju turiste. Neki stručnjaci negiraju postojanje Stendalovog sindroma i smatraju da do razboljevanja umetnošću dolazi zbog boravka u zatvorenom prostoru sa stotinama drugih ljudi, nedostatka vazduha, umora, nedovoljne hidratacije…

Firentinski psihoterapeut Kristina de Loreto pokušala je da objasni da emocionalna reakcija na umetnost ne predstavlja psihološki poremećaj, čak i ako vodi do pojave uznemirujućih ili opasnih simptoma. Ona tvrdi da se u trenutku kada posmatrate umetničko delo aktiviraju određene oblasti mozga, ali to nije dovoljno da bi se govorilo o sindromu. Dakle, potrebna su dalja istraživanja da bi se otkrilo kako se doživljaj umetnosti obrađuje u našem mozgu.

Di Loreto veruje da se u Firenci radi o nečem drugom – da su očekivanja turista od ovog grada toliko velika, podstaknuta sveprisutnošću slavnih umetničkih dela u brojnim medijima, te da za običnog turistu sve postaje previše, skoro nepodnošljivo, kada se konačno nađe na licu mesta.

A u jednom istraživanju Stendalovog sindroma došlo se do zaključka da postoje simptomatski aspekti stanja koji ukazuju na zajednički psihosomatski obrazac. Uz velika očekivanja obrazac podrazumeva i samo putovanje, poremećen san i umor, kao i određeno emocionalno uzbuđenje ili labilnost.

Oprezno sa očekivanjima

Savet turistima koji pohode toskanski grad je, dakle, da budu oprezni, da smanje očekivanja i rasporede i procene svoje snage, te da pametno doziraju izloženost umetničkim delima i snažnim osećanjima. Psiholozi podsećaju i da je ovde ipak reč o retkom sindromu, te da autentična, velika umetnička dela snaže, oplemenjuju i – deluju lekovito.

Interesantno je da, pored Stendalovog, postoje slični simptomi koji se vezuju za Pariz i Jerusalim. Turisti koji posećuju grad svetlosti mogu imati akutne psihijatrijske simptome kada otkriju da francuska prestonica ne odgovara njihovim nerealno visokim očekivanjima, a zdravstvene tegobe koje mogu iskusiti posetioci Jerusalima povezuju se sa intenzivnim religijskim zanosom.