Učiteljica je bila bog: Kako je izgledao polazak u školu pre 40 godina

Torbe s nalepnicama Mirka i Slavka bile su najveći hit. Bilo je manje svezaka i udžbenika, a cena im je bila zanemarljiva. Učitelji i učiteljice uvek su bili u pravu, prolazile su i packe, a postojala je i magareća klupa.

U školu se išlo čoporativno, a igra i druženje bili su iznad svega.

Kako je zapravo izgledao polazak u školu pre 40 godina, u vreme stare Juge, prisetila se 50-godišnja Bojana Radić za portal startnews.hr.

Ona i danas pamti svoj prvi dan u školi, pre 43 godine. Pre početka nastave, okupili su se prvačići iz naselja i zajedno krenuli u školu.

"Više je bilo druženja napolju, na otvorenom. Pre škole smo se sretali na igralištu i zajedno išli tamo, posle škole smo se opet družili napolju", kaže kako su išli sami, roditelji ih nisu vodili kao danas.

A kad stignu u školu, obuli bi papuče. Nije ih čekalo slavlje niti pevanje pesama, kao što je danas često slučaj. Usledila bi prezentacija školskih pravila, a razlika je bila i u proveri znanja. Za vreme Jugoslavije školarci su ocene dobijali već u drugom polugodištu prvog razreda.

"U prvom polugodištu smo umesto ocena dobili markice: pčelica je bila ekvivalent za peticu. U drugom polugodištu smo već bili ocenjeni", kaže Bojana.

Učiteljica je uvek u pravu

Školska pravila su nalagala da se ustane svaki put kad na nastavu dođe “drugarica”, kako su u to vreme nazivali učiteljice. Tako su joj iskazivali poštovanje. Školska pravila su takođe naglašavala da je učitelj uvek u pravu. Deca nisu smela ništa da prigovaraju niti da budu neposlušna.

Ako učenici nisu sledili uputstva učitelja, ponekad je moglo da usledi fizičko kažnjavanje. Često se nisu usuđivali da svojim roditeljima kažu o takvim kaznama. Reč učiteljice je bila svetinja. Roditelji po pravilu nikada ne bi stali na stranu deteta, protiv učitelja.

"Učiteljica je mogla jednostavno da zapiše u svesku šta si radio i onda si to morao da pokažeš roditeljima."

Crvena marama i plava kapica

Danas deca idu sa sendvičima u školu, kaže Bojana, a nekada bi tortu dobili kad bi ih primili u pionire. To se događalo po pravilu 29. novembra. Tada je za pionire organizovana proslava, pevale su se pesme i jela torta.

Iz tog vremena Bojana se najviše seća školskih torbi.

"Najlepše torbe imala su ona deca čiji su roditelji radili u zemljama nemačkog govornog područja."

Torbe su bile četvrtastog oblika i dosta lakše nego danas.

"Imali smo manje radnih svezaka, manje udžbenika... Naravno, morali smo da ih kupujemo, ali ne u tolikoj meri. A nisu bili ni toliko skupi", dodaje Bojana.

Najskuplji školski pribor u vreme Jugoslavije bile su jedne posebne bojice.

“Onaj koji je imao džolike bio je kralj”, seća se Bojana, objašnjavajući da su se u to vreme bojice ove vrste mogle nabaviti samo u Nemačkoj.

"Sećam se neverovatnog oduševljenja srebrnim i zlatnim bojicama. To je stvarno bilo nešto posebno. Ako su ostale bojice još bile cele, srebrne i zlatne su već bile sasvim male, naoštrene, jer ih je koristio ceo razred - svi smo ih delili, iako ih je imao samo jedan u odeljenju."

Bojana se priseća i kako je zavijala sveske da se ne pohabaju.

"Morali smo da ih zavijamo. Roditelji su nam pokazali kako se to radi, a onda su deca sama to radila", objašnjava.

Bratstvo i jedinstvo

“Odgajani smo u duhu druženja. Druženje je bilo ključna reč”, objašnjava Bojana kako su se svi međusobno pomagali i retko se događalo da neko bude izguran iz društva.

Ako je nekome trebala pomoć, drugi su rado pomogli.

"Niko nije bio istisnut iz društva. Nije bilo važno imaš li petice ili jedinice, jesi li iz bogate ili siromašne porodice. Svi smo bili isti, i pred učiteljima, i pred drugarima."

***

BONUS VIDEO: Radmila Petrović o roditeljstvu