Situacije u kojima su tate bolje za decu od mama

Mame ponekad previše štite decu. Urođeno im je to, taj zaštitnički instinkt. Ne želimo da se naše dete povredi, da plače, da mu bude teško…pa radimo puno stvari umesto deteta. A to je ponekad prilično loše, piše Barbara Slade Jagodić u autorskom tekstu za portal Zadovoljna.hr.

Istraživanje u Engleskoj od pre desetak godina pokazalo je da mladi vozači od 17 do 24 godine neproporcionalno više stradaju u saobraćajnim nesrećama. To nije imalo veze s BMW-om koji ovde omladina dobije od roditelja za 18. rođendan. Imalo je veze s nečim drugim.

Iako mladi imaju dobar vid, dobru pažnju i reflekse, puno više učestvuju u saobraćajnim nesrećama od drugih starosnih grupa. Neiskustvo je glavni razlog? Ne baš.

Istraživači su došli do zaključka da mladi nemaju svest o realnoj opasnosti. Delom su za to krive video igre, delom roditelji.

Kad igraju video igre, mogu raditi puno toga bez ikakvih posledica. Dete brzo vozi virtuelni automobil i može sto puta krenuti ispočetka. Kad se i zabije automobilom u igri, ne oseća bol. Pa sedne u pravi auto i želi ponoviti scenu iz video igre. Nakon toga nažalost neretko oseti bol jer stvarnost je drugačija. I brutalnija.

Deca danas treba da nauče kako uočiti realnu opasnost.

Ako im stalno govorimo da se ne penju po drveću i kružimo oko tog drveta kao da smo zaštitna mreža, ako se stalno umesto njih brinemo što su obukli, jesu li zavezali pertle… pravimo od njih nesposobnjakoviće.

Dete mora pasti, mora doživeti neuspeh, mora osetiti nelagodu i bol, mora naučiti vezu između akcije i reakcije kako bi samo u budućnosti bilo sposobno da proceni svoje ponašanje.

Dva dobra pitanja koja možete postaviti sebi kada treba odlučiti da li je neka aktivnost dobra ili ne za dete:

Što je najgore što se može dogoditi?

Što je najbolje što se može dogoditi?

Sve počinje s baricama vode. Mnogo roditelja će kad vidi baricu vode na ulici detetu reći da ne gazi tu gde je voda, a upravo je ona početak učenja o akciji i reakciji.

Kad dete ugazi u vodu, voda će se raspršiti okolo. Možda će ga smočiti, možda će mu skroz namočiti cipele i čarape. Pa će detetu biti neprijatno da stoji u mokrom. Sledeći put će moći samostalno da odluči hoće li skočiti u baricu ili će ipak izbeći mokre čarape. Možda će se samo setiti da obuje čizmice kad kroz prozor vidi da pada kiša. I tu su tate neretko bolji od mama.

Tate će u većini slučajeva dopustiti detetu rizičnije ponašanje, biće okrutniji i neće nužno raditi stvari umesto deteta. Tate će retko kad imati kod sebe u torbi rezervne čarape kad dete pokvasi noge u bari i manje će govoriti "pusti, tata će".

Dete treba da osetiti nelagodu i opasnost. Naravno da nećete dopustiti da rizikuje život, naravno da ćete dete zaustaviti da biciklom ne izleti na ulicu ili da skoči s mosta. Mi roditelji znamo što je opasnost po život, a šta je samo opasnost od doživljavanja nelagode kao što je krvavo koleno.

Omogućite detetu da uči o stvarnom svetu u okruženju koje je sigurno. Najbolje se uči na greškama, ali na svojim. Ne na vašim.

Ako vas je strah da će pasti s drveta, onda pustite dete da istražuje naprave za penjanje po dečjim parkićima. Tu imaju potrebnu zaštitu i mekaniji pod za slučaj i da se okliznu. Sve je to baš dobro za decu. Prezaštitničko ponašanje ne uči decu realnim situacijama, bilo da se radi o fizičkim ili psihičkim stvarima.

Ako konstatantno glumimo zaštitnu mrežu kako dete ne bi doživelo neuspeh, dugoročno tom detetu pravimo jako veliku štetu. Jer u stvarnom svetu nećemo ga moći zaštiti od svega i svakoga, zaključuje autorka za Zadovoljna.hr.

***

Bonus video: Tata na porođaju u GAK Zemun